Bodljikavo prase

-»■ Сваког дана моЈа вереннца тражила је да оставим по нешто, прво дуван па онда карте, па кафану и тако стално. — И најзад! — На|зад сам оставио N њу.

4 п ЈК

МСП/о.

— Лепо |е рекао Хорације да је блажен живот на селу, — Шта нам треба тај Хорације, када ми то и без њега знамо.

— Ми модерне жене смо баш сиромашне • Еви је у рају било много лепше. — Ја не видим никакву разлику: И ти имаш башту, имаш мужа и као што си ми мало нас рекла немаш шта да обучеш.

Иснџшка&о.

Миц по миц и ми догурасмо до пролећа. До душе, то је само калецдарско пролеће пошто се Још увек ложе пеНи и (као око у глрви) чувају бонови за Мрво и угаљ, али иада да ће ускоро сунце бити и пећ и сијалица загрева душу и више иикоме иије хладио. Сад се може озепсти али ие и смрзиути и то је веН много. Наравно да се и данас може по некоме да змрзне реп ако се не чува, али то је обичан случај. Јер у лето се лакше о• зебе него кад дува кошава. Нада већ споменух кошаву, ред је да се осврнемо на овај наш београдски вентилатор пошто је она једина у стању да промени вазДух и донесе чист луфт. А нама Србима треба хладан туш и чист ваздух. То је увек била наша потреба; данас можда,'више него икада. Зато је ова проклета кошава симболична, јер она тачно и савесно изврши своју дужност. Некоме истресе џепове, некоме растера маглу испред очију а некоГа, богами, и однесе. Затим разнесе прашину па неки прогледају а некима уђе у очи па тек рида ништа не виде. Овога пута је одџела црноберзијанце и сџекуланте а изгледа да је одувала и протекцију, пошто су неки протекционаши обесили носеве до земље и само нешто шапућу. Ту су жртве кошаве које још не могу да схвате да их је ветар докачио и избрисао. Ја хтео да пишем нешто сасвим сасвим друго али це кошава поткачи и отвра у сасвим другу тему. А данас сам имао намеру да I вам пишем о причешћу и чистој\ недељи која овог пута прође не-\ опажено. Не прославише ни бекрије њихов чисти понедељак и ове године нико није однет у болнииу, због последица тровања алкохолом нити су дневни листови објавили слику највећег бекрије, са венцем црвених паприка око врата. Само немојте мислити да смо ми одустали од овог обичаја. Ни на крај памети

Бекрије су прославили своју славу, било их је миого пијаних а што није било онако бучно, треба захвалити кафеџијама, који су разблажили пиће сипајући во• дицу — и „аусвајзу", који није дао да се остане по две три но• ћи. Зато бекрије нису имале времена да се прописно напију па да прославе и своје патерице, то Јест чисти уторак. Само се за њих не треба бринути. Напиће се они у идућу недељу, као што су урадили и у прошлу, када је из свих бифеа и кафаница одјекивала песма и ларма, управо ларма у виду песме. Зато се не треба бринути за наше традиције. Добре смо заборавили и избацили из употребе а рђаве и штетне суревљиво чувамо и негујемо. А када иешто запне онда идемо чак и у цркву, али не да се помолимо Богу да нам опрости грехе (ми грехе и немамо) већ да умолимо да нас некако сачува на овом кијамету, нас и наше најближе а како ће бити Србији и српском

народу то ниЈе много важао, јер сваки од нас мисли да је ов Ср* бија па ако он остане, остаће и српство. Зато су сад све цркве недељом пуне као око, али немојте се плашити да је то лобожност или тако нека глупост. Јок брате, то је опет оно наше, дупло везано. Да одржимо, за сваки случај, добре односе и са Богом. Злу не требало!

— Одлучио сам да затворим врата моје куће свим идиотима. — Ха, ха, па како ћеш ти ући!

О, драга Цицо, љубави страсна Јест д аси лепа ал ниси масна Љубављу верном нисам те косно За љубав нашу време је посно. Зато тражим девојку са села Која би ми мезенце донела За њом ја жудим и о њој сневам Због те лепоте и песму певам: О, Ружо моја, сељачки цвете За тобом сада мондени лете Код тебе Ружо свега што треба, Бутера, шунке и белог хлеба. О, Ружа моја, силно те волим Понеси мираз ја те сад молим Купићу ти сребрне лисице Шифоњер, клавир и огрлице. Даћу ти Ружо, све што ти годи Ујдурисаћу тебе по моди И тако Ружо, се&ачки цвете у Постаћеш и тл^варошко дете.

— Ја се сваке недеље ]сданпут свађам са својом женом. А ви) Б.: — Не, ја примам месечно ллату. не* ДОБРс ПРИЈАТЕЉИЦЕ — Сваке године за рођендан муж ми улаже у банку хиљаду динара. — Заиста? Па ти си онда милионарка! аок

Дрзак човек — Као што вас ја молим, госпођице Јело, ниједан мушкарац вас није волео! — Ви сте дрзак човек! Зашто правите алузије на моју прошлост. — Згшто носите тако внсоке штикле госпођице! — Зато што нећу да ме увек љубе у чело. ЛЕП ПОКЛОН — Ујаче, дошао сам да ти се захвалим на дару за мој рођендан. — Али маленкост, није вредно трошити речи. И ја тако мислим, али ме мама наговори да дођем. НИЈЕ ТАКО ОПАСНО Мајка: — И ти, сине, хоћеш да се ожениш том глумицом? Син: — Умири се, мама, није тако опасно._Она само уображава да је глумица...

— Јадна Лала, ужасно ]« преварена. Знаш да се удала за милионера Симића. — Сигурно је сазнала да ниЈе тако богат!.. — Не, не драга мо]а. Сазнала је да Је десет година млађи него што Јој Је рекао. ЖЖ • КАО ОЧЕ НАШ Тата: — Увек учи своје лекци|е као Оче наш, и ништа са но бој. Син: — Али, тата, ја не знам Оче наш! жж

— Тата, шта је то шеф! — Шеф, то ти је човек коЈи увек седи на своме месту кацаЈа задоцним, а увек задоцни кадв Ја дођем на време.