Bodljikavo prase

ГГ.ЉИКАВО ПРАСЕ

Жроклеши

Газда Андра купио својој Лули лепе и укуснв дрвењчко, то ]ост свндвлв св дрвоним ђоном. Оно могво јо он да јој кули и нешто боље и скупље вли јо он трговвц, еснвф-човок па добро знв дв су те свндвлв јаче и јевтинијо. Оно јест да мало еише лупају вли он нијо нервозан. Поред тогв још издвлекв чује кад иде пв тако но морв да се плаши изненвђењв. Ви со чудите какоих изненв1)ења. Па Боже мој, Андра јо још млад човек а код њега у радњу долвзи сввки двн пуно лепих девојвка и жена, па св човек, поноквд, мвло нвшвли. А ж^на као жена. Но разумо, те шалв и често од комарца направи магврца. Свд јо био сигурвн. Чујо он трупквње дрвењака ' из далекв и увек има времена да све доведе у ред. Пошто се јо твко обезбедио од изненеђења, Андра настави свој редован живот. То јест, сецкао јо купонв и делио женамв шс4\ор, квасац и со, продавао лепак за мувв и друге ситнице. А лепу Марицу, служввку код Пере докторв, увек јв звдржввво дв му дође око три сата па је тако долазио у могукност да св са њимо мало разговори. Онако на само у четири ока. А и она, ђаволица, није била сраскида, па је радо остајала ^а газда Андром који није жалио да поклони мало шеКера или паре за позориштв. Ствар св у Андриној радњи развијала мирно и по програму и све би било у најлепшем реду да се на сандали госпа Лулиној не исцепа кајиш. Е тај проклети кајиш је главни кривац што Андра лежи код сестре а на радњи пише цедуља да је затворена због болести. На Малу Госпојину удесио Андра да Марица дође тачно у три а он се опет постарао да још у подне обавести Лулу да Ке после ручка, да »сређујв купоне«. И заиста, чим је ручао, он оде у дуКан који је био у његовој куКи, одељен једним мрачним ходником од његове кујне. Сео за тезгу, извадио купоне и почео рад који је прекидао да би услужио ретке муштерије. Ипак је на време био готов и таман да спусти ролетне када у радњу уђе Марица. — Здраво лепотице — ослови Је Андра радосно и брзо спусти ролетне тако да је у дуКану био мрак. — Дошла сам за сапунски прашак — процвркута Марица, једна лепа и кокетна девојка. — Сад Ку, душо, сад — тепао Је Андра и затвори ду^ан пошто је било скоро три. Мора да је мерење сапунског прашка трајало подуже јер Марица никако није излазила из дућана. Скоро ће и четири а она још пазари. Е, баш у томе тренутку, догодио се тај несре^ни случај који је изазвао катастрофу у Андрином домазлуку. Наиме, госпа Лула је кувала пекмез па јој се некако нога закачи за сандук са дрвима и она искида кајиш на левој сандали. Хтела је да се поједе од муке ели јој у томе паде на ум да у

мвгвцину, изв радњв, имв неке ствре папуче. Онако боса она оде у магацин, када се одједном ивко цикну и са празних саидукв у мрвчном мвгвцину јвднв приликв штуче у мрвк. Госпв Лула не би била жвна када ову сумњиву ствар не би истервла на чистииу. Зато потрчи у дуКан, упали елвктрику и опази једну девојку прилично разбврушену, како се труди да дигнв ролвтну и утекне из рвдње. Онв потрча да је ухвати али је девојка — то је била Марица — успе да мало дигнв ролетну и да шмугне нв улицу. Госпв Лулв се свд врвти у рвдњу и ту звтече њеног Андру квко збуњено стоји код једне гомиле метли. — Шта је сигурацијо — дрекну онв. Твко сечеш купоне... — Чеквј, да ти објасним — мрмљао је Андра збуњено јер он

јо добро познавво Лулу, квдв )• љутв. — Објвсиио си ми довољно поквврвнштино мвторв. Сутврвнски типу што фвКквш слушкиње —- Није, богвми, јв онвко зМвш да ми помогне око купона. — ОКв то оКе — сиитвлв јв Лулв — пв иа свидуцимв у мвгвцину. А свд Ке мвло Лулв да свче купоне. При тим речима Лула дохвати оне метле са дугачким дршкаме па поче да мери јадногв Андру. Није св смирилв док целу гомилу метли иијв излупвла лупајуКи по јвдномв Андри кво у неки добош. Послв тогв оде у ствн, обуче се нв тенвне и оде код своје мајке на Вождовац а јадвн Андрв јв, онако излупан и осаквКвн, чекво дв св добро смркне да би отишао код сестре где садв лежи и вади флеке.

По туђој мустри

— Зсшто се љутиш, голубице? — умиљавао се Јоца, звани гугутка, својој Нади али она га само презриво погледа. Кажи душо, шта ти је, срце ми се цепа кад видим да си тако тужна. — Шта ти разумеш? — дрекну она на н>ега. Уместо да си предузео нешто да ме осветиш, ти цмиздриш као стрина. — Па, можда није истина. Ти знаш да те Ђока воли... — Воли, воли а већ тре^и дан га нема. Опет је код оне удовице... Знам ја, срце ми каже... рече Нада N бризну у плач. — Идем код ње вала и ако га нађем, пребиКу је ко мачку прену се Јоца и поче да се облачи. — Иди голупчик, иди и немој да се вракаш без њега — јецала је Нада. Јоца се оженио са једном лепом и младом девојком, која је рођена у Београду од оца Србина и мајке странкиње али је од мајке наслеДила претерану осетљивост и еентименталност. Те њене особине, за осам година брака, нису остале без утицаја на Јоцу који није хтео да остане дивљак и грубијан већ у свој брак удесио како је желела Нада којој је он тепао Нађа. То је био брак по туђој мустри за који ми Срби немамо смисла али који је жени давао потпуну слободу. За време док се водио горњи разговор у Јоциној кући, седео је Ђока апотекар код свога колеге Боре и узбуђено му причао: — Није то, брате, за нас. Ми неумемо да се снађемо у тој ситуацији. Замисли он ме издржава, добијем у готову и јавно живим са његовом женом. Што је много, много је. Срамота ме у очи да му погледам._ — Море шта те се тиче — теши га Бора. Када то њему не смета шта се тебе тиче. — Лако је теби да говориш рече Ђока, вли када би ти видео како га она понижава, не би ни ти остао равнодушан. — Па што трпи ту напаст? чудио се Бора. — Лепа је, ђаво је однео каже Ђока замишљено. Али ку морати све да манем. Љубоморна је као псето™

МОЦАРТОВ ОДГОВОР Неквкаа млади, •мбициозни м уображени сии богатм* родитеља хтво )• по смку ц«иу да с« прослави у музици и звто ја чвсто својим пос«т«ма доса^иаао Моцарту молвКи га да му овај квжв на ><оји начин може поствти композитор. — Оставмте м» јвдмом с» тим питањчмв, рвче му најзад Моцарт, 1и ств за та) поеао још »рло зелвни... — Ја звлен, млад, хоКвтв рвкм, изненади св гост. Па ви етв били још двте квда ств почвли компоновати— — То јв истннв, одговори Моцарт, вли |в нисам иикога питао како св то ради.

— Значи да те воли — објасни му Бора шеретски. — Море јок, не воли онв никог. Свмо себе воли а ја сам јој као нека играчка. Али шта Ку. Морам. Са мојом платом не мо^ гу да изађем на крај а да се задужујем не могу. То јест не да ми више нико... У томе зазвони телефон. Јави се Бора а неки женски глас звмоли да зовне Ђоку, ако је ту. Ђока узе слушалицу. — Ало, ко је? — Овде Анка слушај Ђокице, код мене је овај шоња. Тражи т е и плаче. Шта да му кажем? — Реци му да нећу да идем. Али Ђока није рачунао са Надом. Тек што је спустио слушали 1>> телефс. опет зазвони Бора V« везу али одмах пружи слушалицу Ђоки. — Она те тражи.„ Ђока се наљути и узе преко воље слушалицу али му се лице убрзо разведри и он одговори: — Идем одмах... Затим се окрете Бори и рече: — Купила ми је штоф за одело... Морам да идем. Било је већ касно увече када је Јоца дошао кући. Зазвони на врата али му нико не отвори. Зззвони опет. Ништа. У зло доба чу се Нађин глас кроз врата. — Ко је? — Ја сам. Јоца! — Е, сад не можеш. Ту је Ђока... одговори она радосно. — Хвала Богу само кад је дошао. Ноге сам сподбио тражећи га. Немој ти душице да се узнемираваш. Идем ја код Пере. Тамо ^у и да спавам. Лаку ноКИ Јоца оде. Зар није идеалан муж? Да га тражиш са свећом не би нашао бољега. А знате ли како св завршио његов брак. Нађа је једног дана оставила и њега и Ђоку и отишла код једног клавиристе. Јоци је само оставила кратку цедуљу у којој је писало: »Ти си кукавица и шоња а Ђока је рачунџија зато вас обоје презирем. Немојте ме тражити. Нада«. Сада Јоца и Ђока заједно тугују и у пићу траже заборав. Од велике туге Јоца се готово и не трезни..

ФРИЗУРА ЈУЛИЈА ЦЕЗАРА 0 слдвномс римском диктатору, државнику, говорнику и пис• цу, Јулију Цезару записаиа ]е једна занииљива анегдота из доба његове мдадости када је тек б*о ступио иа политичку позорницу. Кад ]е Јулије Цезар први пут присуствовао седници римскога Сената он јб показао тако борбе но држање да су се старији сенатори, све сами аристократи, у■ плашилии од овога ратоборног младића. Неки сенатори, који су знали да је Цезар близак рођак убијено демократског вођа Марија упозорк~~ сг иа то конзула Цицерогг.- најдаровитијег и најслав није> адвоката у светско] историји Цицерон је погледао Цезара, који ]е са нарочитом пажњом иеговао своју косу сву куждраву, бујну и најзад рекао забринутим сенаторима: — Свака бојазан је искључена. Како би овај младић могао за нас значити неку опасност, кад му је потребно толико времена за неговање његове косе?! Будимо, дакле сасвим спокојни. Сенатори су били умирени али је историја убрзо демантовала Цицерона. ГУНО НА ПРОБИ Француски композитор Гуно, имао је обичај да се за време пробе у позоришту доста грубо изражава како према члановима опере тако и оркестра. Приликом једне пробе »Фауста« једна врло млада почетница у хору погрешила је за време певања једне хорске партије. Гуно је на то љутито треснуо штапом о пулт, прекинуо даље дириговање и повикао сиротој дввојчици: — дериште балаво, зашто трчиш као ждребе пред руду? Али на изненађење свих, мала се није уплашила, напротив она је мирно одговорила: — Слушам, Маеетро, јер сте ви крај руде (т.Ј. коњ) . Гуно није ништа одговорио, вероватно увиђају*и, да јв добио заслужену одмазду.

БЕТОВЕН И НАПОЛЕОН По својим политичким уверењимв Бвтоввм јв бмо рвпублмквнвц. Када св Нвполвон прочуо, Бетошем ј* »еро.ао да твј чоави жоКе дв уредм стањв у Фрвнцуској премв моамјим, републмквмским мачвлима. Због тогв је н»обично поштовао млвдог Бомвпврту, и у њвгову чвст компоно■ ао је 1803 године »Херојску сим фонију«. Када Је све било готово и ру(опис лепо прелисаи, а композитор спремио и посвету са мамвром да све то пошаљв у Пвриз првко фрвнцуског посланика, стигао је глвс у Беч — да св Наполеон прогласио аа цара. Какво изненв^ењв и рвзочврвњв зв Бвтовена! Поцепао Јв одмах Једвм део с»ојв композицијв са посввфдити ноаог тмра-

почео

том и нина. Требало је да проЈ)в доста врвмена док јв Бетовен дозволио да се »Херојска симфонија« објави кео успомена, »на једног великог човека«. После Наполеоновв емрти на Св. Јелени Бетовен Је говорио о њему са мвњв гњева. Баш када јв добио вест о смрти рекао јв саркастично: — За ту катастрофу Ја еам му компановао одговарају^у музику Још прв седамнаест годинаШ Бетовен је мислио на »Посмртни марш« у симфонији. РАТНО ПРАВО У битци код Верцеле, годинв 101 истакла се у борби на римској страни једна трупа, која Јв I потицала из једног итаф!Јанског града. Још на бојишту похвалио је командант, који је уједн» био и конзул, њихово храбро држање и подарио им, у знак признања, право римског грађанина. Када се Мариус вратио у Рим, пребацило му се да није смео поделити ово право, пошто је за то потребно одобрења римског сената. Конзул Мариус одговори кратко али јасно: — У звекету оружја нисам могао да чујем глас Закона.

*чЖ

Главни уредник: Теодор Доки*. Власник и издавач: »Просветна за|едница« а. д. Телефон редакциЈе: 25-681. Штампа »ЛУЧА«, Београд, Краљнце Наталије бр. 100.