Bokeljske priče

70

Ово ме развеселило. Заборавио сам ситну увреду у Клубу. Тада се иза угла појавио високи момак са још једним другом. Шетали смо. Пошли смо у хотел на љуту. Попили смо сто динара ракије. Био сам весео. Хтио сам, по сваку цијену, да се насмије и тај тмурни, високи младић. У њему сам осјећао друга и хтио сам да са њим подијелим радост. Упорно сам наваљивао са шалом, а људи кажу да нијесам без духа. На крају сједаљке, онај трећи, упита високог младића: „Имаш ли машну”? ... Тада сам престао са смијехом. На високом младићу спазио сам кошуљу коју већ мјесецима непрекидно носи. Прекинуо сам са шалом,заборавио ријечи из писма пријатеља и то да ме син већ дуго очекује и зове тата .... тата ... тата... Из ока високог младића суза није канула, иако је висила. Доста је шале на мој рачун ... Тада смо изашли из хотела. По стакленој површини асфалта огледало се свијетло уличних жаруља као што се звијезде огледају у мору. Онај трећи је отишао у једном, а ја и високи момак у другом правцу. Ишли смо ћутке. У близини се чуо писак бродске сирене. Збогом рече он. Причекај одвратих. Нећу с тобом да разговарам. Како? Смијеш се на мој рачун. Високи младић, сувоњава и блиједа лица са разбашуреном косом, био је блијед као угашени креч. Он поче да кашље. Тресао се и климао главом, повијао сеближе земљи. Чула се шкрипа у његовим плућима.. Онда с муком и напором испљуну и рече: Ово је рикавац.