Bosanska vila

Отр. 404

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 21. и 22.

„Немој ићи, Хасанагинице,

Не да сестра теби у дворове!“ Ал залуду што је повраћаше, Она неће да се врати млада. Кад су били Фатимину двору, (пази их са пенџера Фата, Чим виђела, браћу познавала, Џа полеће авлији на врата: „Благо секи брата Али-бега

И енашице Алпбеговице!“ Онда млада гатворила врата; „Нећеш 'вамо, брате Хасан-ага, Ни снашице, Хасанагинице; Боловала девет годин дана, Кров кости ти проницала трава, А кров ребра зелено омарје,

У омарју котиле се гује; Нити могла живјет, ни умријет, Док у мене халал не узела!“ Њу је одмах забољела глава, А од главе у срце додоло;

Боловала девет годин дана. Кад јој десна отпанула рука, Џа је своме аги говорила: „Хасан ага, рад божјега хатра, Ну ти узми моју десну руку, Однеси је милој секи својој, Не ће ли се секи ражалити, Не ће л мени јадној халалити!“ Хасан-ага за Бога хајаше,

Он јој узе ону десну руку, Однесе је својој секи Фати; На вратим га сека сусретала: „Благо мени брата Хасан-аге !“ Он извади ону бјелу руку: „Ево пешћеш, секо од снашице !“ А кад сека руку опазила, Цикну, писну, побјеже у дворе, И не шће јој млада халалити: „Што е' радила, оно и патила!“ Поврати се братац Хасан ага. Боловала за годину дана,

ољпр бај пао с

Док јој оба ока испадоше;

Ал се моли Хасанагиница: „Хасан-ага, рад божјега хатра, Ну ти узми срчали маштрафу, У маштрафи оба ока врана,

Џа их носи својој сестри Фати, Не би ли се секи ражалило, Хасан-ага за Бога хајаше,

И он узе оба ока врана, Однесе их својој секи Фати; На вратим га сестра сусретала; „Благо мени, брата Хасан-аге!“ Он јој дава срчали маштрафу, У маштрафи до два ока врана: „На ти, секо, пешћеш од енашице“ Она узе, па је говорила : „Халал, брате, једној кучетини!“ Тад се она с душом раставила, И умрије несретница црна.)

5) Упореди „Бос. стр. 862.—3868.

Вилу“ 1895.

Српске народне приповијетке,

Ко слуша жене, гори је од жене.

— Српека народна прича. —

У једног плахо згодна човјека разболи се жена. Човјек је све чинио да је кутарише и да јој што боље угоди у болести. Тако болесница рече човјеку да би оздравила кад би јој од тичијих костију саградио чардак на томе и томе брду. Брижни чо вјек одмах оде и поче савијати тице у једно поље. Када је све тице савио, виђе да још нема јејине (сове). Одмах пошаље слугу да зове јејину. Слуга оде звати јејину, али она му одговори да има посла, па не може доћи. Тако се врати слуга и каза господару, али га он опет посла натраг и рече му: уако не дође, одмах је убиј“. Слуга оде по други пут те јејина дође господару. Он је оштро запита: зашто нијеси одмах дошла 2 „Имала сам велика два рачуна. Каква рачуна 2 упита господар. „Рачунала сам или има више брда или долина!“ „Па шта је вишег“ упита зачуђени господар. „Долина више“, одговори јејина. „Како то0...- „Ето тако, ђе је год брдо, ту су двије долине!“ Тако је, бива, рече он и запита је за други рачун. Она му одговори: „рачунала сам или има више људи или жена“ „Па којих има више са упита звачуђено господар. „'Кена има више“, одговори јејпна. „Како има више, кад је све човјек и жена!“ „јест, али да нијесу и људи жене, који едушају жене: Он се сад сјети да се то њега тиче, што је послушао жену, да гради чардак од тичијих костију.

Смисливши се мало, господар пусти све тице, а мане се чардака. Сад друге тице запитају јејину: како се могла тако досјетитиг Она одговори: „е, моје друге, ви сте све мање, а ја сам највећа, те би од мојих (темељ) а од вашијех само те би мени најтеже било!“

ногу биле подумијенте други комади за кућу,

У жене је ђаволска глава.

— Српека народна прича. —

Перући рубље једна жена свађала се са Баволом, који је био на обали. Путујући Исус Христос и свети Петар покрај њих, рече Христос светом Петру, иди Петре па их помири. Петар оде и фати се мача и обадвома одсијече главе. Врати се и рече Господу да је обоје измирио. „Како измирио!“ „С мачем Господе, одејеко сам им главе“, рече свети

Петар. „Ја -теби Петре нијесам дао мача да свијет

сијечеш и тако мириш, већ са лијепим и божијим ријечима. Иди одма Петре и са мојим благословом метни им главе на трупове нека оживе“, Петар оде и како је у хитњи не разгледајући, метне ђаволску главу на жену, а женину на ђавола.

Од тог времена жена се не може надговорити њи опаметити.

У Санском Мосту, 10. септембра 1902. год. Прибиљежио:

Тодор Ј. Џоповић.

јата