Bosanska vila

Стр. 405

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

ој са =

(20)

РЕФЛЕКСИЈЕ 0 ШОДЕРНО ЖУРНАЛИСТИЦИ.

И ако је штампа највише допринијела културном напретку, — паром и електриком добила је култура крила. На њеним се крилима подигла и журналистика, те постала сувремена велесила, свјетски форум јавнога мишљења и универз/м дневних догађаја.

Модерна журналистика велики је конкурент књижевности, јер она из ње вади екстракт, па га доноси свијету у виду критичних расправа. Ушљед тога огромна већина не налази за потребно, да прати ток књижевности и да о томе премишља, кад то може у кратко и на лак начин дознати из новина.

Доћи ће вријеме, кад ће новинарство на књижевност утицати тако силно, да ће ова на 'тај утицај морати реагирати. Проћи ће вријеме дебелим књигама, јер их неће нико читати. Њима ће се служити само стручњаци у појединим наукама. Какве ће се посљедице из тога изродити по књижевност и читатеље, који су и онако тешки на самосталном мишљењу то ће показати будућност, али то стоји, да се књиге мање читају откада се журналистика тако разгранала и узела нов правац, правац активне књижевности и мобилизиране библиотеке.

Као што је хљебац главна и најјефтинија храна за велику народну масу, јер садржи све супстанције, које су потребне за одржавање организма, тако се може рећи и за сувремено новинарство, да је духовни хљебац. И код овога је разлика само у квалитету и квантитету, али конзумент тога духовнога хљеба није још сва народна маса, већ маса просјечне интелигенције. Што је одабрана храна у матерпалноме смислу, то је књижевност у духовноме. Куповати књиге није лака ствар,јер у познавању материје лежи критериум знања. Али то знање има само права интелигенција, а та је бројно врло мала и ријетко располаже звечећим капиталом.

Књига је скупа и пасивне природе: њу морамо тражити; новине су јефтине, агилне: оне нам долазе на ноге. Књигу читамо кад нам на то дође воља. А Кад нас занима — тако се у њу задубимо, да се преморимо, па занемаримо и посао. Код новина то не бива, јер су ту одмјерене свакидашње порције.

Новине нас сваки дан потејећају на наше дужности у разним вариацијама, што књига не може. Новине нас подстичу да пратимо догађаје, који теку у њима по дневној површини живота, а у књизи се прекидају, тону у море повјеснице, гдје мора мозак да. буде компас.

Модерно је новинарство, у некоме смислу, покретна школа за социалну педагогију: Живи примјери — то је жива школа. — (Оно има задатак да у маси оплемени душу, срце облагороди а карактер оснажи. Новинарство је ближе народној маси од књижевности, јер је у непрестаном додиру с народом. Што новине доносе, то публика чита и претреса, а, што књига доноси, то се ограничава на мален број читалаца. У томе лежи сугестивна, културна моћ су: времене журналистике.

а:

ДИСТАК, "оје)" (022 6,

Још прије педесет година велики духови нијесуни појма имали о прогресивној моћи сувременог новинарства, као што ни наше вријеме нема појма о остварењу њених будућих идеала. Сувремено је новинарство на путу да буде иницијатор установа за преображај друштвених односа на политичком, просвјетном и економном пољу.

Није далеко, кад ће се историја позивати на новине, као на живе свједоке свога времена, јер ће живот свакога нзрода пулзирати у његовим новинама.

Историја је костур онога времена, које описује, а аутобиографије, мемоари и фрагменти из живота активних савременика историјских догађаја — то је пеихо-физиологија тога времена. — Као што се мирис не да описати, тако је и са духом времена. Дух времена новије француске историје није описивао историчар, него савременици, а историчар је то само довео у склад. Отуд оно јединствено, животно пулзирање у новијој француској повјесници.

Сваки је народ дужан, да прво о себи води рачуна а тек послије о другоме. Нарочито сада, када цијело човјечанство стоји на тако високом ступњу развитка, као никада до сад; када модерна култура императивно иште: просвјету, слободу и благостање за све народе...

ДА

ПРВИ КОНГРЕС СРПСКИХ НОВИНАРА У БИОТРАДУ,

Освануо је 12. октобар, а лијепа престоница краљевине (Србије поче се облачити у свечано рухо. Шрестонички листови натјецаху се који ће љепше и значајније поздравити госте са стране и доношаху вијести о доласку српеких новинара. Куда год погледаш кроз биоградске улице, извјешене српске тробојпице казују ти да јету нека велика свечаност, којој се сви радују. Што је још значајније, тој свечаности, коју је приредио одбор новинарског удружења, придружили су се не мало сви књижевници, и ако многи нијесу чланови новинарског удружења.

Тај дан заказан је братски састанка код „Орпске Круне“ у 8:/, сах. у вече. На томе састанку искупили смо се готово сви. Ту се први пут загрлисмо и упитасмо за јуначко здравље, а ко не бијаше познат, ту се упознао и измијељњао по неколико ријечи. Одбор српеког новинарског друштва — са пресједником г. Стеваном 'Ћурчићем на челу, дочекивао је стране госте срдачном српском добродошлицом и упознавао непознате колеге. Сви уредници престоничких листова и многи одлични српски кљижевници бијаху ту на окупу. Милина је била погледати како се браћа здраве, како стискају једно другом руку, како се искрено и братски разговарају. Бијаше ту преставника српске штампе из свију српских земаља, а највише из српске Војводине. Босна и Херцеговина заступљена је са оба своја листа, јер у име „Босанске Вале“ био “је сам уредник њезин, а у име „СОрпеког Вјесника“, његов сарадник Алекса Радовић. Из Далмације дошла су на конгрес такође два уредника, г Антон Фабрис, уредник „Дубровника“ и г. Шимро Герун, уредник „Орпекога Гласа“. Остали гости бијаху већином из Војводине. |