Bosanska vila

Стр. 410

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

у

Бр. 21. и 29.

Србин дворски савјетник. Бивши пресједник срп. ско-правосл. општине у Пешти и пресједник управног одбора Текелијанума г. Стеван Јовановић, одликован је титулом дворског савјетника. Честитамо !

Дедектив Берн. Тако се зове сензациони американски роман, који у свескама прештампава из „Орпских Новости“ књижарница и штампарија (О. Угреновића у Бањојлуци. Сваких десет дана излази по једна свеска и стаје 10 потура. Свеске се шаљу поштанским поузећем, или кад сз: новац унапријед шаље. Окупљачима иде десета свеска, а књижарама уобичајени рабат.

Лијек од смрти. До сада се држало да нема. лијека од смрти, но како јављају американски листови и томе се нашло лијека. Џекп др. Литфелд пронашао је неко средство да мртваца поврати у живот. Покушаје је чинио најпре на розним животињама, па онда ш на људима. Он је повратио у живот више људских живота, па и једнога утопљеника. Тај љекар може оживити свакога, коме није био озлијеђен ни један животни орган.

Корице за „Вилу“. Овдашњи књиговезац Франц Јозеф „Леви, који је дошао из Биограда, начинио је лијене корице за све године „Босанске Виле“. Корице су у платну црвеном или плавом, украшене лијепим шарама и именом листа. Има их са позлатом и без ње. Оне за позлатом стају 2 круне, а без по алате круна и по. Ко жели тако фине корице за ма коју годину Виле, нека се јави или уредништву или самоме књиговесцу. Ко пошаље бројеве листа, може му их он и увезати.

ЗИДА,

Стеван М. Луковић. Кад људи, који су проживели свој век и урадили што су могли, склопе своје уморне очи, ми их не жалимо, знајући да су оставили овај свет, свршивши свој посао на њему. Али кад нам нестане човека, који је тек ступио у живот и који је са пуним срцем и узвишеним идеалима мислио делати у њему, ми онда немо застанемо пред његовим мртвим телом, не верујући да је из њега већ излетео онај ведри, узвишени и енервични дух, који га је напред кретао, наш се ум следи при помисли да тај човек, који је јуче с нама био, неће виле никад устати ни проговорити... — Скоро смо опет изгубили једнога таквог човека; У Београду је умро 1. септембра, после 24 сата боловања, у својој 25. години, Стеван М. Луковић, писар Државног Савета, један од најдаровитијих и најинтелигентнијих млађих људи, човек који је с челичним карактером, чврстом вољом и поузданим кораком ступио у животну борбу, човек великога талента, широке интелигенције, човек пун узвишених идеала... Ну пок. Луковић био је један од најскромнијих људи, с тога и није познат широј публици; његов песнички дар позпавао је само ужа круг његових другова и пријатеља. Он се родио у Чачку, 27. децембра 1877. године Свршивши одлично правни факултет на Великој Школи, постављен је прво за практиканта, па за тим за писара Државног Савета, где је вредно до смрти радио. Свој је књижевчи рад започео врло рано по гимназијеким дружианама, а наставио у „Б. Вили“ „Делу“, „Звезди“, и „Новој Искри“. Његове политичке песме и препеви из „Казни“ Виктора Ига штамшанису у „Социјал-Де-– мократу“ и „Радничким ШНовинама.“. Ну у последње се време беше повукао, проучавајући стране, нарочито Француске узоре, да би се после поузданијим кораком вратио лири. За кратко време свога живота, покојни се Луковић одликовао и на другим пољима јавнога рада. Као великошколац добио је светосавску награду за темат о прогресивној пореза, а у последње време његови једри и

елегантни политички чланци у „Дневном Листу“ привукли су општу пажњу на се. У тренутку кад је (како Срп. Књиж. Гласник јавља) спремао опширан реферат о посљедњим Француским публикацијама о босанском питању, смрт га је неочекивано покосила, Ива њега је у рукопису остао приличан број песама, које ће његови другови објавити (неке су већ ивишле у 6. Е. Гласнику „Н. Искри“ и Дин. Листу). Ко зна која је грана јавног радају цок, Луковићу вите изгубила: књижевност или журналистика;

у сваком, ак, случају и једна и друга... Нека му је лака црна абмља, која га тако рано покри, а вечан помен међу нама! Београд. М.М. И,

Др. Јован Пачу. У Загребу је испустио своју племениту и родољубиву српску душу познати српски мувичар и велики родољуб др. Јован Пачу. На неколико дана пред смрт пао је пред вратима свога дома, погођен кашљом, којој је подлегао послије десет дана. Покојни Пачу био је увор Србин, велики родољуб и пријатељ свога народа. Он је познат по цијеломе Српству и као добар и искусан љекар, као особити пријатељ српске спротиње, као врло тачан и савјестан човјек, а нарочито је ивишао на глас као велики умјетник на гласовиру и хармонијуму, а још више као српски композитор. Он је компоновао пјесме: „Шраг је ово милог (рпетва“, „Без тебе драга“, „Чуј Душане“, „Српска молитва“, „Радо иде Орбин у војнике“, „Црногорском војнику“ и свуда омиљено „Бранково коло“. Шокојни Пачу родио се у ПТандору, код (уботице 1847. Гимназију је учио у Суботици и Пожуну, а медицину у Златноме Прагу. Ту се усавршио и у музици Кад је свршио медицину, отишао је у Велику Кикипду, гдје су му и браћа живила. За вријеме српско-турског рата, похитао је у Србију, да се браћи нађе у помоћи и да лијечи српске рањенике. Доцније се преселио као љекар у Оомбор. Отуда је дошао у Сарајево, гдје је провео неколико година, радећи увијек за српеке опште ствари и помажући српску сиротању. Овдје је особито био омиљен међу Мусломанима. Омладина се увијек око њега купила и слушала звегове мудре м родољубиве савјете. Из Сарајева отишао је у Загреб, гдје је такође стекао особиту љубав и повјерење тамошњега Српства. Свуда је др Шачу служио као примјер и свуда је имао много пријатеља и поштовалаца. Једно вријеме био је уредник „Заставе“ у Новом Саду, јер се истакао и кас књижевник и политичар. Чини нам се, да нема Србина, који га је само познавао, да неће ва њим уздахнути и од срца му рећи: Слава ти и хвала велики Србине, родољубе, књижевниче и умјетниче! Бог ти дао у рају насеље, а у Српетву вјечно спомињање!

Милица Мићићева. У Сарајеву је преминула 10. новембра вриједна ученица четврте године српске учитељске школе у Карловцу — Милица Мићићева. Покојница је шћерка дугогодишњег послужатеља“ српске школе Милана Мићића, који је гледао као очи у глави и радовао се да ув њу, под старост, отпочине и одмори се од трудна рада. Али ето, Усуд је друкчије одредио. Таман кад се највише веселио да му кћи сврши школу и постане

= сршека учитељица, ухвати је несрећна сушица и у најљешшем

цвијету младости, у 19. години закопа у земљу, а с њом све мгађЂахне наде и идеале за свој народ и родитеље. Покојна Милица била је вазда скромна, ваљана и примјерна ученица а добра Српкања, која би користила и својој српској земљи и своме народу. Сахрањена је 11. нов:мбра, уз врло малу пратњу трађанства и ако јој отац преко 30 година служи српску школу, дворећи једнаком љубављу и газде и сиромахе а свако га познаје као добра и поштена Србина! Бог нека утјеши ожалошћене родитеље, а покојници даде рајско насеље, Бог да је прости и помилује! Софија Стојановић. У Винковцима (Славонија) умрла је 99 октобра старица од 174. године и српска народна добротворка Софија Отојановић. Она је са својим мужем Шером Стојановићем оставила све своје имање од 30.000 круна тамсшњој српској општици. Бор да је прости и помилује !