Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 94

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

Благо ономе који је нашао љубав, и с њоме отишао к Богу, јер Вог знаде своје, па Не их примити у наручје своје. Дјелашвљ љубави биКе у сшану с анђелима и цароваЛе с Хрисшом. (Твор, св. отаца 1848. стр. 7. књ. 5.) Св. Јован богослов находећи се још у великој старости свагда је говорио: дјецо љубите и иазите ј едан другога. Кад у га за т о упитали, зашто он непрестано

напомиње ову заповијед, онда нм он на то одговори: ако је ко истуњава онда јв досша и она са.иа за сиасење, (Правосл. нравств. Богосл. Еп. Платона 205 стр.). Какво је необично чудо, који има непритворну л>убав, тај испуњава сав закон, јер испуњавање закона то је љубав (Рим. ХТТТ - 10). Ништа дакле није скупље од љубави ни на небу ни на земљи.

Без вјере и моралиог живота не може се развијати и јачати научно богословско знаље.

Историја човјечанства показује нам: да су људи од најстаријих времена вјеровали, да надпрпродна, њима недоступа (трансдендентна) сила господари свијетом, што се нај-јасније огледа у њиховим космогоничним митима, које су облачили у формп разних појава природе и исказивали у конкретном облику приче. Током времена све је више и више род људски уздизао се из прпмитивног^ стања, и међу тим се код њега почело јасније рађатп духовно сунце, — разбудише се духови из тврдог дубоког сна, осјетише нужду трком прескакати преко многих космолошких препона, тражећи свој највећи идеал, којег и нађоше: Ода, Учитеља и Избавитеља —• нађоше Господа свога. Дух, као највећи организатор у свијету, живо се кретао у свима областима знања и науке, продукти су његовн великп проналасци и открића, највеће хипотезе, које. бијаху обвијене у недогледној густој тами, постадоше јасне, јер је дух тезкио постићи истину, којој га гоњаше урођена (иманентна) човјеку искра духовна. Она га непрестано потицаше и чисто као говораше: Погледај више себе, горе к небу окрени духовне очи своје — тамо ћетп наћи апсолутну истину, ко]а те је од памтивијека пољубида и ноставила те царем васељене, као микрокозам, да њом вољно управљаш Човјек се покори свом унутрашњем чувству, потражи и нађе чисту очинску љубав, ма да на њу не одговори љубављу, повјерова да „нешто",

бољему, узвпшенијему, идеалному, мора да му је озго и дошло, да је то особити дар неба, а уз то је појмис врхунац дубине божанствене мисли, запливавши у безгранично море божанственог свемогућства. „Све, што ми називамо проналаском, открићем, у ширем смислу, јест откриће, које се развија изнутра према спољашностп и даје човјеку предосјећати његову сличност с Богом. — То је синтез свпјета п духа, који даје најсрећније увјерење у вјечној хармбнији бића" — (Гете). Волтер, за ког је све, што је свето, бнло жртвом његове грубе ироније, будући изазват деспотизмом римским, подвођаше под једну категорију папске заблуде и факте еванђеља, ал опет душевно признаваше битност и свемогућство Божије, те се и изразио: „глас васелење свједочи о његовој могућности, глас срца нашег говори, да се њему треба клањати." „Га утах с!е Г пп1тегв аИеа^е ва рпГззапсе, „Е1; 1а то1х ае пов соеигз сШ; ди'11 1аи(; ГаДогег." Та права и неизмјерна љубав небесна, посла родучовјечијемљубљеног сина свог, који се прими тешке учитељске дужности, путоваше пјешице по свим могућим мјестима, проповиједаше народу науку своју, поткрепљпваше је разним чудесима и због нас поднесе неизмјерна страдања и муке. Доста је иомисдити само на фарисеје, књижнике, Пидата, среброљубивог Јуду, на онај трнови вијенац пз поруге постављен на Спаситељевој глави, оне немидосрдне ударце и пљување по што у унутрашњостн његовој живи и гони га д И цу, распеће на крсту, закивање ексера на Њс -