Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 95

говпм рукама и ногама, на оне Његове пошљедтве ријечи: пршкорЕнл ст"к ,иоа ддже до гшџтн !" (Мат. г .1. 26, ст. 38.).... на оне горке сузе ЈБегове мајке, која дијељаше душом муку љубљеног сина свог ; доета је, велим, преставити то само у мислима, па да човјек пхлми ону -неизмјерну љубав неба : „гојтлклајтђ жв јкои .иоеокк кт^ ННД111 Еоп*, АКЦ) (Ш,! Гр^ШНИКОДП! [КцЈкСЛП! ЧЛЛТК Ек1Т|1 ХрИЈТОЈ-К ЗЛ НМ 0 &«р(." (РиМ. ГЛ. У. СТ. 8.). Страдан>е и мзгченичку смрт поднесе Спаситељ с мукама за нас и спасење наше, а славним васкрснућем показа : да је истинити син Бога, створитеља евијета. Живим фактима доведе народ до убјеђена у чисту вјеру његовог божанствепог посланства, вјеру у нстиннтост његове науке п на тој вјери установи цркву, препуњену божанственом љубави и тврдом надом, којој никаква сила не може на пут стати, као што је рекао: _[ОЗИЖд8 Ц !рКОЕК Л10К) Н КрНТ (1 НДО-К.1 III ШДОЛ^ГОТТј ш " (Мат. гл. 16, ст. 18.). Апостолима својима преДаде дужност проповиједања п ширења науке своје, а Сам се славно вознесе на небо и сједе с деснс стране Оца свога, таквим начином: „Еогк акша ко п.јотн, ШПрдКД/ИА КТ. Д&^. ПОК.13 .НА Лгг(,т0.11 '1», ПрОПОК^Д .ПГК ЕМСТћ КО АЗИЦ^^Т!, К"^рОК /1ГА К ДНј)'6, КОЗНКСА ко јлнк ^ (Тимотеј, гл. 3. ст. 16.). И она чврста вјера оста и појавллгваше се свуда равна сама себп, примајући к себи само то, што се назива објективни м христиј а нством. Наука се Христова на све стране бујно ширила, налазнла свуда прнсталица, не гледајући на многе сметње, које јој пз зависти подметнуте бпјаху, не гледајућн на разне начине, којима се сдужаху људи с познатом својом девизом: Циљ оправдава срества. И заиста њиховим тпм срествима, која обично бпвају оруђем слијепог фанатизма, посташе жртвом многи ревпосни мужеви хрпстијанства. Неки би стрмоглав разапет, а неки преклонп главу оштром мачу, неки доврши жнвот у чами, заточењу, а неки се стропошта под гомплом хладног етијења, неком катедра проповједничка би пламено згарпште, неком ешафот и инквизиција, а свп скупа не робоваху духом, не уступаху од истине учења пред страхом смрти, вјерни осташе завјету небеског гласа, те зато их мјесто земнах позорпнх мука, у замјенп очекиваху у царству вјечите славемеђу свим небесним силама, гдје Серафими купе бесмрће с дрвета живота, којп је уз сами Бо-

жији престб, такве радости: „и^ж( око н» кид^ и 0^0 Н( [ЛМШ/1 Н Н А »рдц^ КЛОК^К^ НЕ КЗНДОШД, АЖ( О^ГОТОКЛ Б о ГЂ ЛИ5АЦ1ЧН.1ГК его" (1 кор. гл. 2. ст. 9.). Хиљадама нримјера даће нам историја цркве, ако се у њу загледамо, гдје људи, сазнав, да овај привремени живот наш није ништа друго до загонетка, одсјек неке више цјелине, — страдају, примају мученичке вијенце, дубоко увјерени, да тим мало што губе, а много добнвају: губе оно што је кратко, добивају оно, што траје вјечно, оетављају прах и пепео земљи, траже крајше необходно, побјеђују свјетеко самољубље и таштину, завист и болесно чулно наслађење, траже тишину анђелску, а све им то доноси тврда вјера: „И ПА (!ТК ПОЕ-бдЛ, ПОЕ^ДИКШКЛ /Шр -ћ, к^рл нлшд" (1. Јоан, гл. V. ст. 4.). И даље : „Длшнг гллголи кллтк: лцк н.и,п'( к^р^ лко 3(рно горУшно , р (Ч(Т( гор"6 г(и : прждн отјкјд У тл.ио н пр (нд(Т 'к : н ничтож( Н (К03Л10ЖНШ еУдсгт* кл.п-к ." (Матеј, гл. 17, ст. 20.). Ми, спнови XIX. вијека, живимо у далеко срећнијпм приликама, него што су наши оци п учитељи, страдаоци и мученпци. Све нам је пред собом, готово предато у рукама, јасно и чисто. Само нам остаје покорити страстп и болесну земну фантазију за славом и уживањем свјетским, гласу наше чпсте савјести, саћи са позорнице самообмане, а ићи „јединому на потребу", придржати се јаче корјена и основе свега знања, како фплософског, тако п морално-религиозног, прпгрлити еванђеље, бпблију; ту ћемо наћи, поред днвног појетичног изложења, и особитог склада ријечи, којима се изражава света појезија, и највише духовне хране, умирити се и задовољити се. „Новјек, који мисли, више и впше проницава у библију и ннко је не оставља без задовољства. — Чптање библије — то је бескрајни и вјерни пзвор утјехе. Ја не знам чим би могућс било њу сравнити." — (Вилхелм Хумболт, брат чувеног природоиспитаоца Александра). Пажљивим читањем библије, човјек добива шире и јасније погледе о Богу, себи и природп, Напредује у морално-религиозлом животу, уеваја чистоћу христијанске истине, а то му 1 *ако помаже у даљем његовом васпитању н образовању, и заједно тјеши га надом на загробни живот. Човјеку се треба старати, да што боље проникне у дух и суштину христијанске религије, ј да придаје свакој рнјечи достојно значсње, које ј јој припада, не упуштајући се у својевољно сло-