Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 144

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

ћава свима евојим поданпцима без разлике, ма којој вјери или секти нрипадали: а) потпуну трурност жпвота, части н имања; б) правилпи распорез и купљење државнога данка и в} одређење рекрутске службе и вријеме војничке дужностн. Заједно с тим хатишерифом, укинуле су се многе злоупотребе у турском судстну п адмшшстрацији; тајгто давање држапиих нрпхода под зак\ п, без знања. суда. казна чпиошшкл и у ошпте свпју подапика, ковфнсковап.е иметка опнх, којн еу осуђенн н т. сл. На крају хатишерифа петиче се миеао, да све те реформе нмају за цпје,т> одрткап.е религпје (т. ј. ислама), пладе, иарода и д}>жаве. Год. 1843. ушљед једнодушног настојап.а европскпх поелаппка, којп су у нроттшом случају прнјетнли, да 1»е оставпти ТурС1су иа вољу судбн, Абдул-Меџнћ објави да је уништен онај страшни за Хршпћане закон, по коме се Хришћанин, обраћен V Мухамедапство, ако бн се опет у ХришћатеЕство вратио, казнио смрћу. 1\)д. 1854. ушљед настојавања енглееке владе, која је у то доба узела Турску у заштиту, и желила доказатн цијелој Европи, да је обновљена 'Гурска достојна, да стане у ред образованих држава, — еултан је оставио својим хришћанскпм поданпцима право, да могу свједочити у кривичним дјелима за и против Мусулмана; а 1855. год. нздао је ферман, којпм се укида за Хришћаие срамии харач н замјењује ее узимањем Хришћаиа у војену елужбу. У почетку 1850. г. \ шљед настојавања Енглеске и Францу г ске, Абдул-Меџид изда хати-хумајум (власторучни дскрст), који је тако псто важан, као и ђулханскп хатп-шернф. По томе државном акту Хришћани се потпуно изједначују у правима са Мусулманима. У њему је султан прнје свега потврдио ђулханекнм хатпшерифом обећану Хришћаннма сигуриост живота, части н имања, као и послије даровапа пм права; за тпм им је обећао још и нова права и олакшице, од којих се најглавпије састоје у слиједећем: Хрншћанима неће више управл.ати духовенстг.о, као што бијаше прије, пего савјет духовних п свјетских лица, која се из њихове средине изберу ; патријарсима и вигапм духовним особама биће одређена плаћа пз државне касе; при зпдању новпх храмова и оправкама старпх бпће узакоњене олакшице; за све ће бити гарантовапа слобода савјестн, тако, да нпко неће бпти силом гоњен, да мијења вјеру своју; Хрпгићани ће бити припуштенн у државне учевне

заводе; у све државне и војене службе; имаће у дпвану поред Мусулмана мјеста н хрпшћанскн представницп и т. сл. НТта впше, по Хришћане зазорни називп — ђаур — кјафир — тако их Муеулмани називаху, етрого се у том хати-хумај уму за б рап.уј у. Нза оваковпх рефорама нпјесу мог.ш Хрншћаии пшпта више жслити; п.нхов поло;кај под влашћу Турака требало бп да је био срећап. II зансга, то бп могло бнтп, да су се та обећања у дјслу остварпла. IЈо оиа по несрећп остадоше само закоп иа артпји. 1'урска влада, издавајући иоменуте законе, никада сс нпјо озбил.но старала, да се опи нзврше; она је то све чиппла, под притиском европске дипломацнјс, п брппула ее, само о том, да обећањпма умпрп свронске државе. Дух и пазорп Турака, као мусулмана, не дозвољаваху назначене ноправке у жпвоту псточнпх Хрпшћана. По томе еви ови хатишерифи и хати-хумајуми су проста обећања на папиру, која се ншсада не нспуњавају. То доказују факта из стварних одношаја турске владе к источнпм Хригаћапима за Абдул-Меџида. Ђулхански хати-шериф, који је у први мах иренеразио турке својом хуманошћу, наскоро узбудн у њих стари мусулмански фанатизам. Опн се никако не могаху помирити са мишљу, да презрени ђаури могу постатп грађаннма државе; и да се они пе би смјели без икакве одговорностн пљачкати и убијати као робовп и непријатељн Ислама. Ушљед тога изроде се по разним мјестима турске империјеузбуне против Хришћана. У Адрпјанопољу, Смирни п у многим градовима у Малој Азији Турци су чинили страшна недјела пад Хришћанима. Турске власти се према свему том понашаху равнодупшо. У Албанији год. 1843. турски фанатизам излио се у страховитом убијању Хришћана. Турци наваљиваху на хришћанска мјеста, пљачкаху, убпјаху, паљахун т. сл.; а у граду Врап.н бијаху пркве разрушене, људн убијапи, а жене и дјеца као робље одведени. Год. 1846. у недјелима над албанским Мусулманима, који прнмише католичку вјеру, влада Абдул-Меџидова доказала је, да је закон о казни одсТупника од ислама уништен само на папиру; јер се тп Мусулмапи — католици пскупише страшним наметом. Закоп од год. 1854. о праву Хришћапа, да могу свједочитп на суду за и против Мусулмана, није се такођер вршио у пракси. Ево примјера како су се Турци одно-