Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 145

сили према хоме закону. Један Хришћанин у распри са Турчином, хтједе да се позове на Хришћанина као свједока; но судија иримјети, да свједоџба Хришћанина против Мухамедовца нема вриједности пред Богом. А кад се Хришћанин позвао на закон, који дозвољава, да се такова свједоџба прими, судија се ражљути и повиче : „Псето ! Порта може даватп Хришћанима све, што хоће; али ми не познајемо никаква другога закона, до корана." Од закона 1855. г. о промјени харача са војном обвезношћу, само је стари назив, — „жарач" измијењен, а порез је остао, јср како влада турска, тако и Турци никако не могоше дозволити, да се из Хришћана саставн војска, која би се временом могла устријемити на њих саме, те по томе влада у мјесто фактичне војничке службе, натовари на Хришћане војнички данак не мањи од харача. Хатихумајум од 1856. год. није се спроводио такођер ннкаквим повољним пошллдицама за Хришћане; јер су све повластице, њиме гарантоване, остале просто обећање. Тај хати-хумајум био је шта више поводом, да се пробудио турски фанатизам, као и хати-шериф. Не говорећи о мањим нападајима Мусулмана, за Абдул-Меџидове владе, споменућемо само страховити покол. Хришћана

год. 1860. у Дамаску и на Ливану, који бијаше пошљедица хати-хумајума. Вриједно је споменутп у овом дјелу понашање турских чиновника. Осим тога, што су дозволили покољ над Хришћанима, они самн бијаху готови, да помогну крвожедним друговпма у њихову свнрјепству над Хришћанима. Окуггивши се 1860. год. у Дамаску на савјет, они пзјавигае, да хати-хумајум нротуслови духу н слову корана и да постојеће незгодно стање може бити ноправљено једино општим истријебљењем Хришћана. За тим, кад је комисија, састављена из Турака уз учешће једнога Енглеза прпстуштла к суду над убицама, чиновници удесе ствар тако, да су 3000 криваца били ослобођени од суда због недостагака доказа. У опште, турска влада у поменута ближа нама времеиа, није учинила ништа за поправку стања својих хришћанских поданпка; и ако је издала у њихову корист много закона. Но ипак морамо рећи, да је положај источних Хришћана у наше вријеме сразмјерно се поправио; но то немају Хришћани да захвале султанским ферманима, и турским министрима — прогресистама, него заступницима европских држава и европској просвјети, која се ако и позно, ипак шири међу народима, који су Турској подчињени, па и међу самим Турцима.

Говор при држању забаве иа Видов дан нече 1891. у корист подизаља спомеиика Сими Милутиновнћу, Оарајлији.

Пошшовани зборе и роде сриски! Промотримо ли пажљиво данашње вријеме, у коме се крећемо и постојимо, и не може бити, а да не ћемо опазити код народа неку живљу свијест, у свему, која га буди на бољи и свјетлији живот, и постиће за тежњом око ианредовања у свима гранама његова рада; опазићемо, да се благодатна струја просвјете распростире из мјеста у мјесто, као мпјомир, те задахњава срца свију оних, који јој притичу и траже је, да не би чамали у тами, као осуђени. А да је та —поштовани слушаоци — просвјета, као моћна чињеница напретка људског иродрла и у ове крајеве не треба нам ни сумН>ати, она већ постепено заузима своја мјеста, само стоји до народа, жели ли је и хоће ли је

примити. А, у чему се она саетојп, на први мах и само се каже. Зар толпки по свој домовинн нашој установљени учевни заводи, у којима се младићи спремају за виша нзображења, с којпма ће у јавности моћи свом народу корнстити; па могобројне основне, овдје ондје, школе, у којима младеж обојега спола прпма основно знање, којим, да се служи у животу па корпсг себи и своме народу — ннсу просвјетне чињенице, које омогућавају напредак народни п у умном н материјалном погледу ? Зар разпа учевна друштва, индустрија, обртншнтво, па разни проевјетнп листови п т. д. нису просвјетне чињенице, које народу дају могућност, да се подпгне, узвисн умпо и матери2