Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 136

Б.-Х- ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

ради његовпх личних својстава. Је. цтом ријечи: при свој својој званичној благонаклоности, која је потицала из државних рачуна п природнога чувства справедљивости, Мухамед те остао као мусломан п дсспота — непријатељем цркве. По томе, сва права и преимућтсва, која је даровао Хришћанима, била су непостојана и краткога вијека. Већ сам Мухамед потрудио се, да то докажс својим радом. Тако храм св. Апостола, при коме је била патријаршија, био је по његовој заповијести одузет од Генадија и обраћен у мошсју, усљед чега Генадије пренесе своју патријаршију к цркви „Свеблажене и . Патријарх Јоасаф /. Еока (1466.—1468.) био је од њега лишен браде и свргнут с катедре, за то, што није једноме султанову љубимцу — Грку дао дозволе за други брак, за живота законите му жене. Ослободивши (ферманом изданим Генадију) патријархе од данка, Мухамед, у течају времена, када се пријавило впше кандидата за патријарашки пријесто, није се устручавао наложити данак и на њих у внду жскезија (од год. 1469.), кога су плаћали патријарси при ступању на катедру и харача (од год. 1475.), кога су плаћали сваке године. А на заповијсст Мухамедову, који је обновио обичај византијских императора, сваки пст година правио се избор здравнх и лнјепих хришћанских дјечака од седам, а и мањс година, у једној десстини свега хришћанског становништва. Ти дјечаци пошље сходпог васпнтања, ступали еу у ред Јаничара, или су одређиванп за друге државне и владалачке дужности. Избор те врсте сачињавао је данак, познати под именом дсссгиинс дјеце ; а у том данку сво зло лежало је у томе, што су се хришћанска дјеца васпитала у Мухамеданству. Положај источних Хрпшћана при Мухамеду П. био је колико толико сношљив. Алн за његових нашљедника наступи промјена. Султани, којн су долазили за Мухамедом нијесу сматрали за нужно, да се у својим одношајима према хришћанској цркви руководе државнпм обзирима, знајући, да је опстанак турске царевине у Еврови осигуран, а да покоренп Словени и Грци, немају ни снаге нп срества, да свргну са себе натоваренп им јарам. С тога они као деспотн и фанатицн с једне стране, не хтједонге ништа знатн о тим правима и преимућствима, која је даровао хришћанпма Мухамед П. ; те су их дјелом ограничавали, а дјелом укидали; а с друге

стране су гонили н угњставали Хришћане свим могућим начиннма. Нашљедник Мухамеда П. био је син му Бајазит П. (1481.—1512.). То бијаше слаб владалац, који је више љубио спокојан п раскалашан жнвот, него тсој ничка предузећа; но ипак му то пије сметало, да кадгод буде свпрјеп нрема својпм поданицима и то како Турцима, тако и према Хришћанима. Пијанство, коме се Бајазит у супрот мухамеданскоме закону одао, често га је доводило дотле, да је не ријетко из простога каприца убијао саме блиске му особе. Из својих пустих побуда чпнно је пакости и Хрпшћанима. Тако, кадје умр'о (1489. г.) патријарх Симеон Трапезунтски, Бајазит присвоји себи његово имање; а уједно том приликом пограби и црквене књиге, сасуде и иконе. Нашљедник овога Нифонт поче подизати право патријаршије на то имање; но Бајазит се на то тако ражљути, да је заповједио, да га истјерају и из патријаршије и из града. Патријарха Јоакима (1499.—1504.) Бајазит је свргнуо с пријестола за то, што је дозволио да се у једном хришћанском мјесту сазида нова црква. Тај султан је врло често збацивао и друге патријархе, ради добитка већег пескезија од новопостављених. Осим тога, Бајазит је ускос ферману Мухамеда П. насилно отимао од Хришћана цркве и дозвољавао Турцима, _.,,а их обраћају у џамије, а ХришћаЕге у Мусулмане. При овом наснљу неки Хришћанн запечатили су своју сталност у вјерн, мученичком смрћу. Такови н. пр. бијаху: Јован Тражзунтски (страдао год. 1492.) и Јован Еиирот. (год. 1500.). Посље пријатељског поступања Мухамеда II. према цркви, насилнпчка дјела Бајазнтова толико су огорчнла Хрпшћане, да еу га прозвали непријатељем Хришћана и „христоненавистнпком-к ". Сљедећи султан Селим I. (1512.—1520.) владао јс сјајно; побједио је Персијанце (1514.), освојно је од Машелука Сирију и Египат (1514.—1517.) и т. д. Но то бијаше најсвирјепији султан. Бојећи се да му браћа и сроднпци не одму нрнјесто, заповјсдио је, да сс овп сви потуку; — па чак нпје поштедио ни свога оца Бајазита, којп се у његову корист одрекао пријестола, него је заповједио, да се отрује. Од таковога отлтана нпјесу могли Хришћани очекиватн ничега доброса. И заиста, Селим их је страгапо мрзио, н још већма их гонио, него његови претходници. Приписујући своје ратне побједе бо~