Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 187

за љезине потребе много више, него што се бринемо за тјелесне. Олу превагу душе над тијелом, јасно видимо из ријечи Исуса Христа, што их је рекао Марти: „Марто, Марто, бринеш се и стараш о много које чему, а само је једно потребно". Из овог што је Гјспод Марти, а преко ње и нама свима рекао, видимо, да је за нас на овом свијету једна једина права потреба — тшреба дугиевнога сиасења. Овијем се уједно доказује, да је све оно што је земаљско —- ништа, јер је само по себи прелазпо, распадљиво, а као такво и — ништавно. Душа наша, као и тијело наше, има својих пет чула. Та душевна чула су ова: ум, во.ља, престава (уображење), помисао и осјећање. Ум је пајважннји дио душе, он је глава душе и центрум свега душевног живота. Ум је крман душе, из њега потиче сав душевни рад, којим ум господари. Из овог његовог значаја истиче се врло нужна и управо условна потреба, редовног душевног живота, да се ум што више просвијети истинитом свјетлошћу, да се Што боље наоружа знањем слова Божијег, и да се очеличи усвајањем врлина светитеља Божијпх. Ово се постизава једино проучавањем св. Нисма и живота угодника Божијих, и по душу корисним размишљањем и бесједом. Кад је ум истинским Богопознањем и правом науком (Словом Божнјим) просвијећен, онда се сва осјећања душевна послушно покоравају уму, и слушајући њега, сва скупа теже „јединој потреби" — душевном спасењу, чинећи све оно, што је добро и корисно, а клонећи се свега, што је рђаво и по душу и њезино спасење — опасно. Ако ли иак ум помрачи тама гријеха, онда он престаје бити заповједник и во^а душевног рада, онда, тешко души, која без вође постаје роб

гријеху, којем, не могући се без својега вође одунријети, нити одбити грјеховне навале, са свјема својим осјећањима подлијеже сили гријеха, ваљајући се у свакојаким страстима, које је, као љуте звјерке, растрзају и тегле у понор пропасти, у муке пакла. По прародитељском гријеху пресуђени човјек и његово потомство, спадају у бића приступачна утицају гријеха. Душа човјечија, којом га је Створитељ обдарио, у тијесној је вези са вољом људском, а ова је воља, још у рају учињеним преступом заповиједи Божије — покварена, и постала је склона гријеху. Усљед овога човјек се и рађа у гријеху, којег од родитеља рођењем иасље ^ује. Овај насљедни гријех наших прародитеља, пере се св. крштењем извршеним у име св. Тројице: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа светога, и усљед св. крштења душа човјечија остаје чиста од гријеха. Пу, по што је Бог дао човјеку слободну вољу, то од човјека зависи какав ће послије крштења бити: добар или рђав; у његовој је слободној вољи, хоће ли гријешити, или не. С тога, што човјек има своју слободну вољу, и што може да гријеши и да не гријеши. и постављени су закони, т& и казне, или награде за учињене преступе, или добра. — Има људи, који у својем безумљу поричу ову истину и доказују, да човјек нема овог својетва у себи, и да све што чини, не чини по својој слободној вољи, већ по урођеном нагону, који стоји независан од воље. Да још буду и досљедни овој својој оиахој науци , труде се да докажу и тај несвјесни закључак, што га из претпоставке своје изводе, а тај је: да човјек за своја дјела не може одговарати, и да се не могу примијењивати оиравдано закони и његовн прописи на поступке човјека, ма 1*