Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 188

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 6

каква рђава дјела он чинио! Већ из овог начела види се, докле су у својем безум.љу забасали они те поричу Бога, душу, иа и слободну вољу у човјеку. То су тако назване материјалисте, које нијесу ништа друго до ли безбожници. Срећа је што цијело људско друштво а и сваки појединац доказује својим биКем, радом душевним и дјелима, да је та наука материјалиста потпуна противност и врло далеко од праве истине. Овака наука њихова опасна је по религију и све друштвене установе. Она би хтјела да сруши све што постоји, али је за то и сувише малена и слаба. Истина се не да побједити, истина ће срушити ту опаку науку као што је срушила и све друге, које су поницале у друштву људском, и које су са истином у опрјеци биле. Бог, као извор и најјаснија истина, не да се побједити! Ну, ма колико да су опаке науке безумника, оне својом појавом доказују најјасније: да је вјера у Бога и ЈБегову творачку силу и вјечни промисао истинита и непобједива, а уједно доказују и ту истину, да у човјеку одиста постоји слободна воља. Кад би било, као што безбожници уче, онда би по истом природном иагону, или како они веле инстикту, сви људи били тијех назора,

или зар не ? Ако је природа .л.удска једна те иста, ако смо сви једнаки и ако над свима нама имају одсудна утицаја, по њима названи „природни закони", и ако су ти закони позитивни и перманентни: онда је ваљда логично рећи: да се и у свакој појединој људској природи морају развити једни те исти појави, па макар у некој људској индивидуи и добили јачег, а у некој слабијег израза али ипак морало би бити очите аналогије. Ми, као хришћани, вјерујући у Бога, и иреко ^ Његова Сина, по Духу светом у откривену нам истину, баш у тој непостојаности и недошљедности разних по имену безбожника и њихових наука, видимо њихову слабост и немоћ, да се боре са истином, па не можемо што друго рећи, него са Псалмопјевцем дати израза својем сажаљењу ријечима: рече безуман у срцу својем .... и „пропаст твоја од тебе Исрахиљу", па са преблагим Учитељем и Спаситељем свијета помолити се Богу, „Опрости им, Оче, јер не знају шта раде!" и да по својем божанском милосрђу просвијетли и њих избезумљене, познањем истине. Наш народ Бог очувао, да се никад ни јединац, а камо ли више њих, не појаве отровани таком, по религију и људско друштво опаком науком безбожника!

Стање православља у турској царевини од иада Цариграда. до најновијих времена. По руском превео: Сава Теодоровић, свештенпк и професор у кр. вел. реалци у Земуну. (Наставак, види 4. и 5. свееку „Источника" стр. 133—145. од о. г.)

Ђорба Грка за црквену и шлитичку независност. Грцп, потпавши са падом Цариграда под Турке и трпећи од њих страховите зулуме, ипак нису губили наде, да ће на ново задобити уништену политичку и вјерску независност. Одушевљени том надом, они врло често подизаху се на оружје против својих угњетача. Међу тим,

у први мах по паду Цариграда, видимо да су само поједине особе устајале у одбрану своје вјере и народности. То бјеху грчки народни ироји, у којих бјеше свијест о тешком ропском стању особито развијена, те који се не могаху са тим стањем никако измирити. Они обично сабираху око себе храбре и одважне другове, и