Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 223

Косма и Дамјан рођена браћа. рођени су у Риму од побожних родитеља, који их васпиташе у страху господњу. Ова света браћа бијаху позната као искусни врачи — љекари. Међутим они исцјељиваху не толико љековитим травама, колико божијом благодаћу, која у њима почиваше. Они не примаху ни од кога плаће за лијечење и за то су прозвани „немитни врачеви" или бесребЈ)снмци. Они једино то захтијеваху од оних, које иепјелшпе. да вјсрују у Исуса Христа. И залста они обратише многе људе ка Господу како у самом Риму, тако и у околини. Лијечећи болне, они би им обично говорили: „ми само полазкемо руке на вас; но својом силом не можемо ништа учинити; него кроз нас дјејствује свемогућа сила Господа И. Христа, јединога правога Бога. Ако и ви увјерујете у њега одмах ћете бити здрави". Ова св. браћа по смрти својих роднтеља насљедише велико имање, које раздијелише сиротима, престарелима и убогима. Обично су се бавили у једном мјесту близу Рима, чије су житеље и просвјетили свјетлошћу науке Христове. Но пакосник добра позавиди њихову поштену раду и његовим упливом незнабожди оклеветају пред дарем ову невину браћу. У то вријеме владао је у Риму Карин. Овај одмах пошље војнике да ухвате немитне враче и да их доведу иред суд. Кад житељи сазнаду ради чега су војницп доптли, стадоше сви Хришћани молити браћу, да се сакрију од царева гњева. Но светитељи хтједоше сами да изађу пред војнике, желећи с радошћу страдати за Христа. Једва уељед силне молбе са сузама од стране своје браће — Хришћана, да себе сачувају ради спасења многих, — пристану они да их сакрију у једну непристунну пећину. Но кад света браћа сазнадоше, да разјарени војници, не могућп њих наћи, ухватише неке честите житеље и поведоше их у Рим, с мјеста оставише пећнну и стигавши војнике рекоше им: „пустите те невине људе, а поведите ево нас, јер ми смо ти, за које вам је заиовнјеђено, да их ухватите!" Војници отпусте оне житеље, а свете оковавши у гвожђе, одведу у Рим и баце их у тамницу. У јутро цар, изишавши на суд, заповиједи, да дозову св. Косму и Дамјана и окрене се к њима љутито, кривећи их, да су одступили од отачаствених богова и да врачаријом и чаролијом лијече људе, желећи их преварити. Светитељи цару одговоре: „ми нисмо

ни једнога човјека преварили и незнамо никакве чаролијске вјештине, него лијечимо болести силом Господа нашега И. Христа, по даној од њега заповијести: „болне нсцјељујте, прокажене чистите", - и чинимо то без икакве плаће, сјећајући се аманета Христова: „за бадава сте примили, бадава и подајте". Ми не тражимо земаљскога блага, него тражимо једино да се спасу људске душе." За тим светитељи почеше увјеравати самога цара, да он оставн своје безумије, да престане клањати се мртвим идолима и да се обрати истиноме Богу. На то им цар одговори: „ја вас нисам овамо позвао, да ви овдје мене учите, но да принесете жртву боговима. Приступите и поклоните им се, ако сте ради да избјегнете љуте муке." Но светитељи му с великом смјелошћу одговоре: „да се посрамиш ти заједно са твојим боговима. Ти си окренуо свој ум од вјечнога и живога Бога, и предао си се празним идолима; ето нека ти се и твоје лице са свога садањега мјеста изврне, па ћеш онда увидјети, шта може наш Бог !" Тек што то изустише светитељи, тога часа изврну се глава царева и лпце му се обрете окренуто леђпма. Ни сам он нити ико од његових не могаше му главе окренути на своје мјесто. У таком положајусјеђаше он на свом престолу. Народ гледећи у цара, громко узвикну: „Заиста је велики хришћански Бог и нема другога Бога осим љега!" У то доба многи повјероваше у Христа и замолише светитеље, да исцијеле цара. Најнослије поче сам цар молити божје угоднике говорећи им: „Сад сам се тек увјерио, да сте ви слуге Бога истинога. Молим вас, како сте излијечили многе, да тако и мене исцјелите! Тада ћу и ја повјеровати, да нема другога Бога осим онога, кога ви проповиједате и ко^и је створио небо и земљу." Светитељи одговоре цару: „ако ти познаш Бога, који ти је дао живот и царство и узвјерујеш у њега свнм срцем твојим, он ћете излијечити!" Цар узвикне громко, да су сви могли чути: „вјерујем у тебе Господе Исусе Христе истинити Боже! Смилуј се на мене и опрости ми моје пређашње незнање!" Чим цар изговори те ријечи, у том тренутку му се окрене врат и лице на своје мјесто. И уставши цар, подиже очи своје к небу, п поче са цијелим народом благодарити Богу, говорећи : „ Влагословен си Христе Боже истивитИ ј који си ме из таме извео к свјетлости овим теојпм слугама". Цар отпусти с ве-