Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 189

светише се Турцима за њихова недјела над хришћанима. Те вође слободних дружина подржаваху својим јунаштвом у свију Грка мисао, да се могу ослободити турскога јарма. Но при свем том у XV.—ХУП. вијека не могаху Грци ништа особитога учинити за своју независност; ■ већ XVIII. и XIX. вијек бјеше за њих знатно повољнији. У то вријеме пала је Турска до крајње државне немоћи; а неке православне државе подигоше се до степена угледне европске силе. С друге стране, сами Грци у то доба осјетише у себи довољно снаге, да ступе са Турцима у отворену борбу. Грчко жптељство по архипелашким острвима, у сравњењу са осталим Грцима, већ изодавна одликовало се извјесним благостањем и напретком, јер оно даваше из своје средине добре бродаре турском бродовљу, те за то уживаше извјесне олакшице. Међу тим олакшицама бјеше важно већ то, што острвљани имађаху право да слободно плове по свима морима у држави. Користећи се тиме, они заведоше добре судове, развише трговину, индустрију и сл. За вријеме војне у XVIII. вијеку поморска трговина Грка, — острвљана бјеше заузела широке размјере, те они, располажући знатним новчаним средствима, нешто под видом трговине, а нешто ради одбране од морских разбојника, почеше заводити оружане бродове, од којих се могла у свако доба саставити мање више знатна убојна сила. На тај начин бијаху Грцп барем за први мах енабдјевени средствима за почетак борбе с Турцнма. У исто доба почсше они предузиматп мјере и за подизање народне просвјете, те почеше заводити школе и слати дјецу у стране земље на науку. Млади нараштај, васпитан у духу народном и обучен у старо-грчкој књижевности, сравњујући сретна времена старе слободнс Грчке, са њеним тадањим пониженим стањем под турским јармом, сасвим природно се загријевао жељом да се ослободи и утврђивао се у мпсли, да мора са себе стрести мрски јарам турски. Године 1768. започне војна међу Русијом и Турском.Грци употријебе то као згодну прилику, да себи извојују слободу. И тек што се руско бродовље указало у средиземном мору, Грци из Мореје и са архипелашких острва почеше заједнички нападати на Турке. И ма да су се по свршетку рата Турци жестоко осветили усташима, ипак Грци не клонуше духом. Њих подржаваше нада на ослобођење, тим силније,

што је по закљученом миру међу Русијом и Турском у Кучук-каинарџи (1774.) Русија добила право покровитељсшва над православним хришћанима на истоку. Усљед другога рата Русије са Турском год. 1787. дигоше се опет Грци, те нанесоше доста штете Турцима. У уговору, закљученом у Јашу (1791. г.) оиет бјеше утврђено руско право покровитељства над источним хришћанима. То бјеху први кораци у ослобађању Грка. Почетком овога вијека продужише се њихови труди да се ослободе турскога господства. У Паризу међу тамошњим грчким ђацима образовало се књижевно друштво под именом Ћ Хетерија и (другови муза), које се на скоро претвори у тајно политично друштво, те се распроетре по свој Европи. Сврха му бјеше ослобођење Грчке. Томе друштву припадаху Грци, који живљаху по Европи, па међу осталима и гроф Јован Каподистрија и кнез Александер Мисиланти. Па и многи међу Европљанима (учењаци и пјесници) приступише такођер у друштво хе терије, и помагаху по могућству остварењу њене цијели. Па и цијела Европа показиваше искрене симпатнје према дјелу грчког ослобођења. Грци, одушевљени европским симпатијама и надајући се отуда и материјалној помоћи, одлучно се ријешнше на борбу. Год 1821. пође Ипсиланти са четом наоружаних Грка по подунавским кнежевинама и изазове тамо устанак. Но при свем том тај покушај не имађаше успјеха; јер Турцима пође за руком да успоставе мир у побуњеним крајевима; а Ипсиланти се мораде бјегством спасти. Но мало за тим букне устанак Грка, у Мореји и по архнпелашким острвима. Заподјене се крвава борба; Турци гледаху да умире Грке варварским мјерама; а Грцп у свакој згодној прилици враћаху им мило за драго. Европоке државе сматраху дуго устанак Грка као незнатну буну, те их оставише њиховој судби. Но 1825. год. престаде равнодушност европске политике. Усљед настојавања руског цара Николе I., Руснја, Инглеска и Француска, закључивши међусобни уговор, захтпјеваху од Султана Махмуда П. да прекине покољ Грка, и кад султан то одбије, савезне силе одлуче, да свој захтијев оружјем извсду. 11 ошл.едица тога бјеше наваринат битка (1827.), у којој турскоегипатско бродовље за 4 сата буде од савезничкс војске уништено. Ово опет изазове руско-туреки рат (1827—1829.), којп у главном испане по Турке