Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 227

јега; тај неће мучен бити огњем и сумпором пред анђелима светијем и пред јагњетом. (Откр. Јов. гл. 14. стх. 9—10). Ко умре с Христом, жив ће бити с њим, јер Христос уставши из мртвијех, неће више никад умријети. (Римљ. гл. 6. стх. 6. и 7.). Царство њихово (калуђерско) није од овог свијета. Свијет, истина, љуби што је његово, а мрзи и ненавиди што је туђе. Али не треба клонути... Природа човјечанска више је наклоњена да тежи за временим него за вјечним. А српскоме калуђеру је задатак, да лијечи своје срдачно, искрено, без фарисејства и лицемјерства. — Тако радећи, српско калуђерство, стећи ће ново признање од свију и свакога. Освојиће себи достојан нов положај у новој епохи — у новоме културноме друштву. Српски народ у Херцеговини а и у Босни хоће, — а и дух времена захтијева — „дјелање". Не извињава за то што је анџар запечаћен у корицама и џевердан закиснуо.... То га се ништа и не тиче. Треба радити А ко ће ?... „Би Лука, но га боли рука"... „Би Тома, али није дома"... Посао је тежак, а вријеме теже. — Жетве много а жеталаца мало. . . . Корјену питоме маслине треба доста његе и хранећијех честица да донесе добар плод. — Радити ваља, ]ер иначе нема опстанка. — Ново оружје у руке па на посао. . . . Вито перо па удри смјело. Брани своје и удри свакога, ко ти ради отети и најмањи дио ; — а немој опет туђе. Српски калуђер треба да покаже и на даље пут хришћанскога милосрђа самијем дјелом. Распети на крсту, не за себе него за људе, Снаситељ, треба да је идеал свакоме Хришћанину у опште, а највише српском калуђеру. Настало је, до душе, тешко вријеме за калуђере у опште. ЕБима је данас тешко опстати. — Нова култура људског друштва, може се рећи, уништава углед калуђерства. За то калуђери морају се потрудити, да у данашњем духу времена извојују себи нов положа! у новоме друштвеном и државном животу. Иначе предстоји им понижење аукторитета, па за тијем и пропаст. А како ? Да би избјегли немиле пошљедице, најнужније је за њих, као што се мени чини, да

им манастир буде темељ на ком ће војевати. Т. ј. да сваки калуђер напусти парохију. Да служи Богу и народу само у манастиру, јер његово и није да иде од куће до куће — та то је нонино — то је посао мирског свештеннка. Да не нде по варошима и којекаквијем зборовима, ђе није нарочито за стварни посао позват; да не иде по судовима нити да кога тужи, а да избјегава све, што би могло дати повода мјеродавном позиву ради некђг јавног илн нејавног, званичног или приватног пронеса. Да не буде политички и партијски демагог, него искрени патријота, који слободно и отворено исповиједа оно, што мисли и осјећа, што се тиче опште моралне и материјалне ствари. Да не утиче, колпко је могуће, у партијске ствари на ријешењу овог или оног питања. И ако је Србин а међу Србима, опет за то нека га се тичу искључиво црковне и манастирске ствари. — Свештенику мирског реда, наравно, допушта се више утицати и на ствари, које су изван дјелокруга црковног, у колико се тијем користује општој парохијској и народној ствари, и у колико јо то неизбјежна дужност. Да се окани сувишнога пића: „Не опијајте те се с вином, јер је у њему блудство" — каже апостол. Да се прође свађе, срамнијех ријечи, псовке; да пости. Да идеалише, и да се моли Богу. Треба да зна да је у калуђере дошао ради молитве. Да не тражи да му се служи, него да послужи, јер за то је и позват од великога учитеља — од Исуса Христа. — Да буде побожан а не да елужи на саблазан ; да буде у свему озбиљан, евјесан себе и свога звања; да буде дошљедан, а и енисходљив ђе и кад потреба неопходно захтијева. Мјесто да појаше коЊа седленика па кроз села — а често и кроз варош — као какав спаЈ хија, — нека сједи у своме самостану — у манастиру. Идући, калуђер, по селима, варошима, често се деен, да наиђе на таково друштво, које јавно исмијава вјеру и пркву. У таквијем друштвима он не смије да се нађе. Он је темељни камен, на коме је сазидана црква Христова, за то мора да буде тврд и непомичан. Особпто наши' калуђери, који су мање више, на жалост, прости и неуки. Јер се нађе по који учитељ којима, чпнп ми се богме, слабо годи кад од тамјана па му прича и увјерава га на сто могућијех начина, да је оваЈ