Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 228

п.-х. источник

Св. 6

свијет сам од себе постао природгшјем путем. Дајенајприје била нека гасовита материја, која се постепено згусла у усијану масу, а ова се опет постепено хладила, док није произвела зкиве створове, — а човјек је постао од мајмуна дужијем усавршавањем! И Бог да те пита шта још учо не мудрствује по охолој фантазији и филозофирању а не по Христу ?! Са овијем ако и није калуђер убијеђен, покренута му је можда сумња као тако неуком, у истинитост религије; а од сумње до невјерија мало је растојање. Такови учитељи, тако да их назовем, сцју сјеме невјерства. —А како то све утиче на наше сељаке, који немају у средини оруђа ваљана свештеника?! Мјесто чакшира, бјелаче или доламе нека калуђер носи калуђерску мантију, а мјесто завратке, шешира, дилиндра — камилавгеу. Калуђеру је дакле стан само манастир. То је његова кућа. За њ се само вјенчао, т. ј. иека је у манастиру у свако доба, осим у изванреднијем случајевима. Тако ће се одржати српско калуђерство у Херцеговини и на даље, ма да је збиља знатно поклизло. Одржаће евоју чает. Биће виђено, уважено и признато. Калуђер, као човјек који се одрекао себе, треба да гладнога нахрани, жедног напоји, гола прнођене, боса обује, страна прими, и т. д., јер су то све нове оенове, на којпма наше калуђерство треба да сагради себи нов стан. Иначе на епоменици његовој неће бити написано: „Све за друге за себе нншта". А на гробу калуђера треба с' правом да стоје ове ријечи. Сваки је манастир у Херцоговини још кадар хранити своје калуђере. А ушљед ваљане управе манастирекијем добрима могли би имати готово свп и вишка. Но да је нешто друкчије, имали би сви. — Наравно тај вишак не би био велики, али би био у руцп. У Херцеговини има данас отприлике 12 кадуђера. Свн скоро држе парохије, а стоје у манастирима: Житомишљићу, Завали, Дужима и Добрићеву, и у горњој Херцеговини у: Милешеву и св. Тројици. Ошг послужују парохпје,

а богослови што свршавају рељевску богослови1у траже себи учитељска мјеста. Траже за то, што нема упражњенијех парохија. Чекају док помру калуђери!!! . . . Дакле, да би се одржало у данашње вријеме наше калуђерство у Херцеговини на своме мјесту, да буде виђено, уважено и признато, нужно је да учини као што рекох. Нужније је у толико више, што су многн „званн мало же избраних". — Сваки, који је нозван, дужан је да се одзове. Ништа није лако, а бреме калуђерско је тешко врло. За то и више снаге треба. Треба имати средстава нуне руке и згодан иоложај за дјелање. Наоружан је смјео, храбар, а без оружја? . . . „Ко иде дању не спотиче се". „Свака тица у своме гнијезду јача . . ." Ја са овијем не прописујем нове законе држања н жпвота нашијем калуђерима. Не. Само сам им пријатељ. И желим помоћи ђе треба општој ствари. Нијесам рад да пане важпост и углед калуђерства, а још мање да наш попа гледа оклен ће стећи себи, попадији и ђечици комад хљеба. Казао сам можда више но што је требало. Рекао сам можда коју што се неће одобритп. Но ја сам говорио искрено из срца. Ја рекох. И желим да се пође од ријечн на дјело. Ријечи су скривене без дјела. Ја сам готов да дјелам. А дјело ће створити плод. . . Плод се неће скрити. Дал' ће бити сладак или горак, виђећемо. А свакако желпм: да наш попа вншс пе стуца голијени кроз „крше" херцеговачке ради само неколико кућа. Желио бих пак да се погледа са еажаљењем и на онога попа, што му је дато 80 кућа као п на оног, што их преко 300 пмаде! На пошљетку ако и не баш једнако. Још једну. Шта ће радити кандидати свештеничкн богослови — дотлен, док не изумру калуђери ? — Ако се, бива, то чека. Ако устребујем — ту сам. Ненад.