Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 504

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

ћајима н искреном љубављу наздравио је присутној браћи Мухамеданцима и лијепу им пошту и заслузкену похвалу изразио тако, да су сви бшш претрпани према њему највишим пијететом. При ручку су ударали свирачи и весели љегов ток пјесмама зачињавали па апетит отворали. За сво то вријеме ја сам на онакој божјој звијезди, да је Богом проето, —■ денија и остале прнлоге тгасао. Ту је, к'о што сам чуо, пало што у чистом, што у претвореном око неких 600 фор. Неки језици говораху 1000, и више јок. Ја ие знам — тр одбор најбоље зна, тек држим к'о у руци преко 1000 фор. Ручак се свршио око 4 сата. Гоети су поустајали баш у највиши јек народног весеља. Младеж бирачка играла је све по избор наше игре лијепе уз гласна и угођена ћеманета, а овамо су опет ударале јасне свирале, двојнице, тамбурице, иа је све гуђело у најљепшим заносима и у најрадоснијим часовима. И кога год сретнеш у овој гунгули, сваком лако у очима и на лицу и на покрету опазиш радост и задовољство, што га ено, свега облило. И све, еве, само да нам није нешто недостајало. Хеј давори, недостојале су нам наше миле, моћне наше гусле од јавора сува, „што нам вјеру и народност чува". Ех, ја не знам, јел' још коме пало то у очи, а мени је заиста жаоитешко на срцу било, што и оне у овој народној свечаности, која је чисто српским превијаним духом дисала, не добише мјеста и удјела, па да ми се оно на њеним тајанственпм струнама заносно загуди, нек се Србин затрза и буди. То је истина, ад' грка и жалосна истина, коју не могох обићи, па макар валај — свакако ће ми бити замјеравања. Ја не кривим никога, али остајем још сталнији у том убјеђењу, да нам ова, можемо ли рећи наша садашња култура многе обичаје, који јој се не допадају ћудљивом носу, да их она немилије коси, руши и обара. Утопљен у бескрајно, чини ми се, море, те силне и радосне гунгуле, изиђем на мали на један брежуљчић, одаклен је тако видно и погледно, да бих највјерније, најпотнуније могао исликати и опиеати данашњу величајну сцену. Ма и кад бих покушао то учинпти, опет вам не бих мог'о ни десето, ни приблпжно исказати, I ер има много којешта, што се може осјећати, ал' не може онисати.

Гледајући одавде и посматрајући сав ток ове свечаности у мањим појединостима, бијах се, вјерујте ми, од неизмјерног жара патриотских осјећаја чисто занио, а у идеалисању чисто изгубио. И сам ми се разум бпјаше покорио том чистом, најљепшем одушсвљењу, а магловиту своју зауздану машту давно сам пустио, нек диже, нек рађа, роји комбпниране и.бујне мисли, а ове нек блуде онда по густој магли прошлости и садашњости нашој, нек се плету, врзу по бл'једим сјенкама, што их обожавам, нек ми затресу ово раздрагано срце, па нек оно у унутрашњем моме свијету закуца и поклнкне: О дивни мој кнеже Бпрчанине 1 ), ђе си данас, да дојездиш на твом бјесном крвату, да дохрлиш, долетиш у своје гњијездо, у јато своје мој сиви соколе ; да видиш своју браћу, своје завичајне јуначне Бирчаке, ђе су се данас „баш управо на сред Бирча, куда тече Тншча" у оволиком, одкад одавна нијесу, бро]у искупили, па славу будиљку своје свијести, а тебе нам нема, нема мој дични вптеже, да и тп уз наше мукле брешке напрешите заватриш свога, макар и на празно, бистра џефердара, а Удрч да му гласе громне прихвати и његовом дивном јеком одјекне па поздрави ово наше велико опште весеље, што се је у огњеним пламеновпма разгортело на твом огњишту и у твојијем кршевима, одаклен се ти к'о ор'о сурп под небеса диже и иребјеже, состалијем соколима у пптому ал' крваву земљу, милу Србију, да јуначки војујеш и погинеш за крст часни и слободу златну милог рода свога. О дични, о обожавани „Србо", камо се? Што не сврнеш за час у мал.; гњијездо твојијех великијех ђедова Ненадовића ? Камо нам се данас, кад сав Бирач слави дан опште славе; камо' нам те барем на крнлима твоје снажне и обилне маште, да дођеш ваљатни Љубо, па да се овђе опијеш слатким а онијајућим иатрнотским осјећајима, да се онда, к'о што нико боље не умије, слатко „насмејеш" великом, гордом и сертом западу, што нам се 'нако чуди и дпви, како смо охоли па поносни, а не зна никако рашта. иа да му ти по свом филозофском хумору и начину дивни .Љубо, дивно отиовједиш. 4 ) То је Бирчанин Илија ио Новићу из Бирча ама Херцеговине, а.по Милићевићу испод Међедника. Код нае свако зна, да је он родом из Бирча горњег, што му ето и његов еиитет сам казује. > г Дервенти општина има му нека својат; док уграбим прилике ваља ми ићи расшггати за њ.