Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

„ТГипш учитељу!" Ја извадим хартије и оловку, а поп Јаков настави: „Било је девет браће Селмановићо. Међу њима је био иајстарији паша. Они су чинили веливи зулум народу. ПГго се каже: клали и тгалили. Народу је био додијао љихов зулум; те направе тужбу цару и пошаљу је, да их избавља од тирјанства браће Селмаиовића. Цар пошто прими тужбу, пошаље посланика у Сарајево до валије, да испита је ли истина, да Селмановићи чине зулум народу. Посланик путујући у Сарајево дође под Гостеч у паше Селмановића на конак. Паша за тужбу народну није ништа знао. Посланику изнесу вечеру. Задње је јело било: „ унутма ", што значи српски : „нв заборави! их ) Посланик ноћи и сјутра дан пође у Сарајево. Пошто у Сарајеву извиди, да су Селмановпћи народни угњетачи — зликовци, све их иохвата, а паши поручи, да бјежи, пошто му јо пало на ум јело „унутма" (не заборави!") Кад их доведу у Сарајево, затворе их у хан у „ Велику каву ", гдје је била фуруна са асмом т. ј. врата изнутра у соби. Ту нађу два вриједна Србина сељака по имену : Стевана н Танаска Тошића из Поплаћа (пљеваљ. котар), који су сјекли „ томЈ1уке и (дрва па мјеру), те их приморају п доведу обојицу у хан, гдје су били Селмановићи. Посланик им да конопце, да подаве Селмаиовиће. Њих су двојпца са конопцима стајали у авлији. Царски посланик уљегне у собу, гдје су били Селмановићи, који су наоколо сјеђели и палпли на чибуке. Чим уљегне дође најстаријему, узме му чибук — те сломи преко кољена и бацн у фуруну, нзведе га у авлију, а она двојпца Стеван и Танаско по заповијести натуре му конопце па врат, те га удаве. Тако су све остале изводили II подавили. Селмановића слуги ннјееу иишта учишгли, него су све коље наопако оседлали, тс их врате у IГл>свл.е Селмановића кућама, а љсму рекиу: х ) Унутма се нрави од жуманцета — од јаја, од масла. шећера и брашна, све се то добро измијеша па се нослије цече; од прилике као наша иатишЈха^а Иидац

„Ако пх друкчије одведеш у Пљевље и тебе ћемо удавити !"... По наредби он коње одведе. Кад се помолио према кући, сјете се осталп укућани жене и дјсца, те стану плакати и нарицати. Паша је неколико дана бјежао по шуми, и једног пазарног дана пришао је Ћајетини код Пљеваља и сакрно се у ракиће, да слуша шта ће народ враћајући се с' пазара о њему говорити. Слутаајући чује, гдје нски говоре: „А, ма шта?' Паша Селмановић, ако не побјегне у Татаранску (Татарску) земљу, ниђе у турској царевини не може остати". Паша чим чује, одмах је^побјегао — и нсстало га је више". То ми је поп Јаков причао, па чему му лијепа српска хвала !.. У великом триоду , којп се у цркви на Илијну брду (код Пљеваља) налази, нашао сам на крајњем листу слиједеће: „ 1820. До1.( у Бош8 (к)[ЗИјН* ЧмЛлН П-ШЈЛ 110дл(к)и Т8рк( и Смл!дно(к)и 1\( д) и опјм(к)и (к)онгк8 нд Л1оричУ С(к)ог»1 н кнш (() грдни Т8рцн" 2 ). Из овога се види, да јс и паша удављен и да је био поелан да нзврши то дјело над Сслмановићима 'Гелали наша. Но даље, праунук пашин Смајпл-бег Сслмановнћ вели: да се ово догодило о иашп, још прије 200 година. Он овако прича: Куле је правно Мсхмед паша, који је имао нридјевак: „ фарасиунала " (савјетннк). Његови су синови били: Асан-бег и Усејин бег, а унуци њиховп т. ј. Асановн и Усејипови, којн су н данас жнви, зову се: Смајил-бег, Мехмед-бег, Сејфи бег и Асан бег. Везирски ћаја кад је био на вечери, код Мсхмед паше, па кад је изнешена пита, упптао је пашу: „Како се зове ова пита ?" (Пасул ади бунлар пита?) Паша је одговорпо: унугима, а везиреки ћаја одговори: Валах унутмам. ,и (Пећу заборавити). Кад је дошао „ катал и (смртна осуда) ферман на Мехмед иашу, везирскн ћаја, то је видио (везир је сјодпо у Травпику), иа је одчах

2 ) Види III. св. „Источника" за мјесец март 1892 год: „Из путничких црта" од Мар. С. Поновића страна ПТ.—181. Писа^.