Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

сити бескрвну зкертву на божанственој лптургији за себе и људске гријехове. Према томе сам тврдо увјерен, да ви не очекујете од мене данас, какву красноријечиву дубоку бесједу, него један прости домаћи разговор, који ће бити прост и не обућен у фигурама реторичким, као кад се разговара брат са браћом, друг са друговима, или иријате .Ђ са пријатељима. Снисходићете ми и с тога разлога, што се ја нијесаи попео овдЈе да стечем себи какву славу у проповиједању, на коју не смијем ни мислити, при мојој недозрелости, него да се одазовем свом свештеничком позиву и дужности, којој сам строго обвезан по ријечима св. апостола Павла: Про•пови/едај ријеч, настој у добро вријеме и у невријеме покарај, запријети, умоли со свакајем сношењем и учењем (Тим. 4., 2.). Тегико мени ако не тгршовједам , говори избрани сосуд Хрпстов св, Павле. (I Кор. 9., 16.) Дакле остављајући старијнм, бољим, наученијим, образованијим и искусннјим, да вам излажу мудрост разлагања о многим високим догматичким истинама наше свете нјере; о пространом христијанском моралу; о предивном богослужењу и обредима наше једне, свете, саборне и апостолске православне цркве; и о знатним историчким особама старога и новога завјета, и осталим велеважним питањпма, која сиадају у област и круг хомилетике или науке о црквеном проповједништву; — ја узимам као предмет данашњег говора мог: оне свете и велике дужности, које су обвезани неизоставно извршивати синови ц кћери према својим родитељима. Још у почетку свијета, видимокод рода људског најпрву власт и управу очинску или патријархалну, самом природом установљену и уређену. Кад ову власт замијенише течајем времена организиране владе, узеше све, више или мање у својој управи над народима; нешто од оне првобитне власти очинске, којом се управљаху породпце; шта више исти владари држава, прозваше се оцевима као што се зову и дан данас. Законици свију времена ако и пренијеше на владаре евијетовне ону патријархалну или домаћинску власт, задржаше то право оцева над својом дјецом. Прелазећи на релнгију вјерујемо да велики и најправеднији Бог наииса руком мојсијевом Израилтјанима на планини Спнају при страховнтој јеки муња и громова: Цочитуј оца и мајку

да дуго и среЛно поживиш на земљи. Тешко! тешко сваком сину и кћери, који не чују и не виде ову највећу заповијед Божију написану у почетку друге таблице завјета Божијег са људима. Истинито је, непобитно је, да се родитељи имају сматрати у пола људи а у нола земаљски богови! Људи зашто су рођени и умиру; богови зашто рађају уздржавају и васпитавају разумне Божије створове на корист и напредак васијоне, а на прославу свог Створитеља. Зато проклето и по хиљаду пута проклето било, оно фплозофирање неких, који би хтјели, под изговором неке слободе и независности за дјецу уништити власт очинску, те прекинути ону свету везу, која треба да постоји међу породом и родитељима на срећу једних и других! Него таква лажна и покварена наука, одбачена је и презрена на част и славу рода човјечијег, а остало је и остаће док свијета траје, узвишено Богом оевећеио начело, да синови и кћери, по неком дубоком природном осјећању, које је јаче и старите од сваке људске мудролије: морају бити срдачно привржени и свом душом приљубљени својим родитељима. Ово начело по коме смо дужни неограничену благодарност и највеће поштовање овим послнје Бога најпрвим нашим добротворима, јест темељ људеке среће на овом свпјету и извор свију врлина. Нема — благочастиви слушаоци и слушатељке —- слађих и дражих имена, што пх изговарамо нашим устима, него што су имена отац и мајка. Ово су први звукови с' којима почињемо проговарати, кад још не знамо ни за себе ни за спољашњи свијет што нас окружава; прве су ово ријечи које чујемо из уста малог невиног дјетета; с' којијем обрадује дом свој. А може ли бити ишта теже, жалосније и несрећнпје за сина и кћер, него лишити се ових слатких имена, остати без оца и мајке? Како нас дпрне, како ли се сажаљавамо, како ли |е тужно кад видимо или чујемо споменути име еирак или сирота! То зна само онај, који је изгубио родител.о. Зато баш религија христијанска која нам налаже да зовемо оцем свесилног и свемогућег Бога на небу, та религија учи нас, како и колико смо дужни љубити и поштовати ове наше земаљске богове. Чти ОТЦН ТК06ГШ И ,ИИТ(р[1 тком, дл к,мго ти к8д<ТТ» И ^0ЛГ0Л-6Т!Ц1» кУдјШН I« ЗМ1ЛИ,