Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 400

Б.-Х. мсто*шик

нема силу вакона и не вриједи као опште правило у православној цркви. Наша православна догматика учи, да су видљиви знаци тајне брака: 1. Усмена изјава жениха и невјесте у храму пред људима, да драговољво ступају у брачну свезу и да ће супрушку вјерност сачувати до конца живота. 2, Свечани благослов свештеника кад вјенчава вијенцем најприје главу жениха, па онда невјесте, и при томе изговара извјесну формулу ( кнјнчл « ггса . . . н проч.). Па онда их благосиља десницом и гокори по три пута: „Господи коже нашт^., славонз н чест'|'н> к ^ нчдиа " Ј ). Ово је чисто и утвр^ено учење православне цркве, и ннједан свештеник не смије то самовољно оставити или чим другим зампјенити. Па напошљетку и само име „вјенчање" као свештенодјејство тајне брака предпоставља у цркви нашој „полагање вијенаца" на главу жениха и невјесте 2 ). Према томе, треба разумјети н оно, што је у „црквеном богословнју или црквесловнју за ученике виших разреда" (Београд 1860. § 148. стр. 145.) доста нејасно речено: „При другом браку вијенци не полажу се на главу ступајући у тај брак лица". Ето, сада видимо, да су на кривоме путу сви они свештеници, који мећу другобрачницима вијенце на рамена. Такав обичај може се наћи и у руској цркви. Историчар Косто.идјкчгк вели: да је исти тај обичај био у XVI. и XVII. вијеку у Руској, 3 ) али црква га ннје примила као Ј ) /Илмјпи. Православно-догматическое богослов1е. Т. П. § 2о5 стр. 483; сравнн: Сога. Е(г/оХ стр. 330; Златоусш толков. на Ш. гл. 1-го носл. Тим ; Тертулијан о к^цн^ гл. 13; Н окиа 1кј)ижидк ч. IV. гл. 11. § 1. стр. 376. 2 ) /И.жлјци Прав. догм. богосл. Т. П. § 233. стр. 479. :: ) Очерки домашнен жизни русскаго народа". Спб. 1860. г. стр. 174.

опште правило. Па како онда, тако и данас нема и не може имати основа, да се уведе нешто, што се противи чистоме учењу наше православне цркве и што су св. оци (Теодор Студита) осудили. Истина је, црква наша налаже онима у другом и трећем браку изнјесну _епитимију (лаод. 1; Вас. Вел. 4), она је наредила и то, да се такав брак не свршује свечано као први, и да му се ускрате неки обреди који се при првоме прова1,ају'). Полагање вијенаца на главу другобрачннцима остало је непромнјењено као и при првоме браку, јер то је, у свезп са извјесном формулом видљпви знак св. тајне брака 5 ). Напошљетку остаје још да одговоримо: које вјенчање свршује се при тројебрачницнма, ђе се њима мећу вијенци? Први дио овога питања ријешио је ето недавно „Рласник православне далматинско-истријске епархије". Ту, по руском извору А. Т. Хоинацког, одговор овако гласи: „11о овоме чину (посл^гдока* ни цј ктороврлчнк^ТЈ.) вјенчавају се не само двојебрачници у правоме смислу ове ријечи, т. ј. удовац и удовица послије првог

*) л1лклј1г'и . Прав. догм. богослов. т. П. § 237. стр. 488; Мг^пе Раћ - о1о§-. §таес. т. 155 р. 513. ТоГ; јлуј гумуоТс, ог т хо:шу[ас, о1оу б^хцо^ ум 1 6р.010(.$, 01) та 8-е(а оКота'. о®ра, аХХдс то хо:уоу похгјр^оу |107оу е1д церскду ху.аоцдч хас хомап/му есуос&ују те хаЕ вша.у ' еу еиХоуса тоО 0еоО; Симеон Солунски гл. 279: „Они који ступају у брак држе свијеће, да покажу своје цјеломудрије и означе присутност благодати божије. За то св. црква не даје свима свијеће него само дјевама, јер дјеве су — како читамо у еванђел>у — са свјетлом у сусрет нзишле женнху. По томе другобрачнима, по чину „ пом^докдша ш кторокрлчне дају се у руке свијеће"; нокла [крнч. IV. гл. 10. § 5. стр. 374; Види: Милаш. Правосл. црквено право стр. 552. 6 ) Л. 0. Хоинлцкш. Прлкт. р8кок, л/га скаш.жном^жнт(/1!и при г0к!рш. [к. т дншткт^. отд. IX. § 65. стр. 37.