Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 408

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

ким. Овдје спада и то, што исти апостол Титу пише : не гњевљиву, не лакому, да не угађа себи (Тит. гл. 1. ст. 7). Слуаситељ Христов не само да не буде убојица и свађалица, но ни дрзак ни напрасит; а будући да такво што пропзилази од гњева, то свештеник не треба да је љут. Није лијепо ни од простог човјека, кад се сваки час подиже на гњев, па још особито без довољног узрока, и у стварима мало важним, а колико то мора непристојније битп од свештеника"? Но још је много непристојније кад би свештеник био убојица ; јер св. Златоуст вели : Оучнтмк (т. ј. свештеник) КјМЧћ д8ш% €гтћ ; крнчћ ж( Ш е1!тт1, но КО^^ЗНЖНМГО И оулзклжндго КјМЧ&Т-К Н ШЦ^ЛАЈТТ*. Овдје под именомубојица не разумјева се само онај, који руком или каквим оруђем другога бије, но и онај, који нечистим ријечима или срамним дјелом ближњега свог саблажњава, као што и вели апостол Павле: Тако кад се гријешише о браЛу, и бијете њихову слабу савјест, о Христа се гријегиите. (I Кор. гл. 8. ст. 12); а о таквом сам Христос говори: И почне бити своје другаре, а јести и иити с. •аијаницама (Мат. гл. 24. ст. 49). А под именом кавге и свађе неразумјева се само кавга и свађа, која се сваки час међу људима догађа о стварима домаћим и маловажшјм , но и свако препирање и празан разговор о вјери светој. Ово се нарочито свештенику забрањује, кад се вепрепире, да би истину догмата каквог доказпвао, но само да би себе и знање своје пред свијетом открио; дакле кад се непрепире о вјерп ради славе Божије, но само ради своје сопствене похвале. Ово наиомињи, и иосвједочи пред Господом да се не препиру, које ништа не помаже, него смета оне који слушају. (П Тим. гл. 2. ст. 14). II. Свештеник треба да је кротак — благ. Кротост је добродјетељ противна горепобројаним пороцима и има врло добре пошљедице, само кад је права и истинита кротост, т. ј. кад човјек признаје своје гријехове и душевне недостатке, и кад се пред Богом смирава не само спољашњим кретањем тијела но н унутрашњим расположењем духа. Кротост ова треба и онда да се иокаже. гдје би било повода гњевити се, као и ондје, гдје би се догодило и по неправди нешто нретрпити. Красну ову добродјетељ за прпмјер преставља ап. Павле свештеницима овим ■рнјечима : Кад нас псују, благосиљајмо \ кцд ццс

гоне, триимо (I Еор. гл. 4. ст. 12). Но кад би се догодило, да ко на свештеника клевета, онда не треба свештеник такво клеветање равнодушно да носи; јер таквом немарношћу, при свој својој невиности, могао би лако код свијета у подозре?ве пасти, да је оно баш истина, што се на њега потвара. Он треба да невиност своју, гдје буде нужно, заевједочп, али без гњева и свађе; а ономе који је њега клеветао, опрости. Ако буде нужно да невиност своју и на суду докаже, то и тамо с кротошћу себе да брани и правда по примјеру апостолском (Дјела апостолска гл. 24 ст. 10. до 21 гл. 25. ст. 8, 10 и 11 и гл. 26. ст. 2 до 30). 12. Свештеник не треба да је лаком на погани добитак, завидљив, интерешчија и среброљубац. Интерешчија — или онај, који се усиљава да има вајду од рђавнх и непоштених ствари, или ако не пропушта никакву за себе корист, па ма откуда она долазила, — назива се онај човјеЕС, који хоће с неправдом да стече. Од овог порока треба свештеник да је чист. А будући да неправедно користољубље произилази од среброљубља, то и од овог порока треба евештеник да је чист. Колико је пак порок среброљубља тежак, и колика је страст овога порока велика, види се отуда што га ап. Павле назива корјеном свију зала, а на другом мјесту идолопоклонством. А да би свештеници чпети били од ових порока, нужно је да имају око просто, а не лукаво. п срце апостола Павла, а не Јудино. Прн том да имају на памети ону поуку ап. Павла : Ти, човјече Ђожиј! бјегај од овога (т. ј. среброљубља, корпстољубља и зависти), а иди за иравдом, иобожности, вјером, лубави, триљсњем, кротости, бори се у доброј борби вјере, мучи се, за вјечни живот на који си и позван (I Тим. гл. 6. ст. 11 и 12). А п црква Христова желећи своје свештенослужитеље сачувати од неправедног добитка п користољубља, као што је лихоимство (интереса — камате —- зеленашлука), крчмарстчо и трговина , опредјелила је казну извргнућа из чина и одлучење од цркве. Тако лихоимство запријећује 44 правило аностолско, 17 правило првог вселенског сабора, и 10 правило шест вселенског сабора. Крчмарство забрањује 9 правило шестог вселенског сабора; а трговање забрањује аностолско правпло 6, 20 И 81,