Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 407

6. Свештеник треба да буде честан — пристојан. Честан назива се онај човјек, који се онако влада и обходи, као што му његов чин са собом доноси. Требује дакле Дух свети, да би и свештеник тачно и уредно онако се владао, као што му чин његов са собом доноси, и по томе, да не би само у дјелима и ријечима но и у ходу, одијевању, домостроитељству и у свему честност и пристојност набљудавао; а нарочито да не би раскош проводио у јелу и пићу. Одкуда шљедује, да свештениди ни излишне части и гозбе да не чине, нити сами радо на таковв одлазе; а осим тога да не пристају у игре, нити да присуствују ондје, гдје се непристојне игре проводе. 7. Свештеник треба да буде странољубив гостољубив. Гостољубивим бити опредјељује св. Златоуст овако: Тои, которми скоиж-ћ и.и^ин.лг Њ оукоги.ии Д^ДИТЈА, 51ТК [ТрДИНО.ИОЕЈЦ-ћ. Трвбуј в ДаКЛв Дух свети, да би свештеник готов био: гладног наранити, жедног напојити, страног у дом свој увести, болног надгледати, сироту заступати, невољног бранити и за њега молити се ; и кад буде свештенпк све ово испуњавао, онда ће се управо о њему рећи да је странољубив. При том може а и дуасност ће његова бити и парохијане своје, којп су нмућнп опоменути и посавјетовати, да би и они по примЈеру његовом добродјетељ странољубија према сваком указивали. 8. Свештеник треба да је изучен. Ова ријеч овдје толико значи, да је свештеник у свему оном, што се чина његова тиче, изучен. Но о овој каквоћи свештеника говорено је у првој дужности свештеничкој, да је дужан учити своје парохијане. Овдје се само то напомиње, гата треба да чине они свештеници, који су у чин ступили, а нијесу се за чин достојно приуготовили. Кад би се дакле догодило, да ко у чин свештенички ступи а није се за њега као што ваља, т. ј. као што апостол Павле изискује, прпуготовио, такав да не би сасвим не .налица постао, незнајући ништа о вјери и закону божијем својим парохпјанима казати, треба да чита св. ГГисмо непрестано, а нарочнто нови завјет, да чита и научи катихизис и друге догматичне књижице а и писанија св. отаца да неизостави, да би тако кадар био и о вјери светој и о животу светом парохијанима говорити; да тако цјеломудрено

| и свето живи, да тим и парохијане своје страху Божијем и побожности, и у опште подражавању христијанеком благонаравију и побожности побуди и пооштри. Св. Августин вели: „ Ако ко од свештеника није кадар краснорЈечиво говорити; шакав нека живош свој шако свето проводи, како би тим не само иозив свој у чину оиравдао, но и осшалим примјер дао, и тако би христијанским својим животом надокнадио оно, што ријечима и поуком учинити није кадар и . 9. Свештеник не треба да се опија т. ј. да није пијанац. Између осталих порока и мана, које апостол Павле забрањује свештенику ставио је и пијанство, јер је то најгнуснији и најубитачнији порок, почем из њега, као из извора, сва друга зла произилазе. Колико је порок пијанства мрзак пред Богом, дознаћемо лако из слова Божјег. У старом завјету Бог је смртну казан опредјелио онпм свештеницима, који би пороку пијанства одани били: Вина — говори Госиод Бог и силовита миИа немој ииши ши ни синови твоји с тобом, кад улазите у шашор од састанака да не изгинете. То нека вам је уредба вјечна од кољена на кољено (Лев. гл. 10 ст. 9).; а на другом мјесту: Вина да не иије ни један свештеник кад хо&е да уђе у унутрашњи тријем. (Језек. гл. 44. ст. 21). А у новом завјету говори св. Дух преко апостола: Пијанице царства Божијега неНе наслиједиши (Кор. гл. 6 ст. 10). И премда је пијанс.тво тако убитачан гријех, ништа мање овог времена људи много су том пороку предани. За то је црква Христова, слиједећи вољи Божијој, како апостолским правилима тако саборним налагањем под извргнућем из чпна забранила: да свештеници и у опште чланови црквени, не само да несмију се опијати, но ни у крчму пћи, осим у случају нужде. Правило аповтолско 42 гласи о том овако: Еиискои, или иресвитер, или дјакон, који се иредаје игри или пијанству, или нека ирестане, или нека буде свргнут. А правило 24 сабора лаодикијскога вели : ОсвеЛене особе. од иресвитера до дјакона, и за тим сви из црквенога чина, до иподјакона, или чтеца, или ијевача, или заклињача, илч вратара, или из монашкога реда, не морају у никакву крчму улазити. 10. Свештеник не треба да је убојица и свађалица. Овим ријечима забрањује апостол Павле да Овештеник небије кош Н да се не свађ* ни е