Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 110

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

с помазпвањем свију дијелова (Треб. П. Могиле стр. 446—447). 17. На западу Русије неки свештеницп мимо јаснијех прописа православних требника. руководећи се обичаја, који су заосталп из времена унијатства, кад један гкршује тајну јелеосвећења, без учешћа другијех свештеника, помазују болесника само један пут послије пошљедњег Јеванђеља. Но ово са свијем противрјечи и древном предању и обичајима православне дркве, и нпје у ствари ништа друго, до јавно подражавање цркви западној, у којој се болесник заиста само један пут помазује (Срав. богослужебн. благочпн. запад. церквб, прот. Т. Серединскаго, стр. 182); према овоме, православни свештеник не смије да овако чини, ако му је на срцу чистота православног богослужења и правило црквено. 18. Н1то се тиче отирања помазанијех дијелова тијела болесникова, Требник II. Могиле заповиједа ово: „Кад помазује први свештеник, у то вријеме ђакон или други свештеник отире кл^пчићем памука помазане дијелове тијела болесникова, па истревши еве. оставља први клупчић на столић", — и тако се чини након сваког помазивања, док се тајна не сврши по правилу. — За овијем се, свијех седам клупчића, по отпрању, спале и пепео њихов или се оставп у олтар под пријесто, или у умивално мјесто у цркви или се проспе у ријеку, исто као што се чини с пепелом, који остане, кад се спали отирач, којим се утиру капље крви Христове при причешћиваљу. У осталом, кад један свештеник свршује тајну и то н без ђакона, у таком случају, он може само једном отрти тијело болесниково послије пошљеднога помазања, да не би продуљио обред, који је и иначе дуг, те да не би тијем без особите потребе уморавао и себе и болесника. — Али и у овом случају по утирању с утирачем се има чинити оно, што смо напријед рекли. 19. Пошто се сврши помазање, болесник, над којим се врши јелеосвећење, ако може, стане између свештеника, а акО не, то га домаћи прииесу ближе, и тада свештеник, положивши на главу његову растворено Јеванђеље тако, да слова буду доље окренута, чита над њим завршну МОДИТВу : „цмрв !катми, к.мгоутроен*"... Но, ако болесник не може да. се дигне с постеље то се свештеници сами примакну к постељи и

читају молитву на начин напријед казани. Приликом овом свп свештенпци, који учествују у свршавању тајне, треба да положе руку на Јеванђеље, изузпмајући најстаријег, који првенствује, који само чита завршну молитву велегласно. Само се по себп разумије, да кад један свештеник свршује тајну. без учешћа других, то он мора у исто вријеме да чпта молитву и да положи руку на Јеванђеље. Полагање руку, ма да не чини битност тајне, ппак улази у састав тајне, као потребна допуна, по заповиједи Спаситељевој : „нл нјд^жнуа р8ки коздожлтћ н здјмки к8д8тт1 (Мар. 15, 18, срав. Нокил Скрнжлк 2 IV. гл. XIV., § 9). Нека је знано и то, да свештеници не треба да полажу на Јеванђеље коју било руку, већ по упуту П. Могиле, треба лијевом руком да придржавају Јеванђеље на главн болесниковој заједно са првенствујућим свештеником, а десну да положе на Јеванђеље (П, Могиле Требник стр. 504). — У случајевима, када се јелеосвећење евршује за све, на пр. на вел. четвртак, тада присутни Хришћани, ко]п су близу свештеника, треба да приклоне главу, а и остали побожни приклоне главу у знак, да и они тако исто, ма и мислено желе да учествују у овом. 20. Само се по себи разумије, да, кад се свршује, тако рећи, друштвено јелеосвећење на вел. четвртак чак и над здравима, то онда не може бити противно правилу ни у ком случају, ако се допусти, да се тајна јелеосвећења врши и над више болесника утедно, ма колико их било, кад су само свп сни прожети једном истом вјером у истинитост и моћ тајне, и хришћанском жељом да приме ову. Свештеници само морају у оваким случајевима ондје, гдје се говори о једном болеснику, да помену све, над којима се вргаи тајна. Закључну молитву: „Отч( гкатмн В јмч « д&нт> н т^.ш-к", сваки свештенпк треба да чита над свакпјем болеснпком одвојено начином, као што је то напријед речено (11 и 16). 21. По уставу црквеном, у Једној и истој болестп. која се продужује непрекидно, јелеосвећење може бити свршено само један пут, — и, „само, кад болесник, који је боловао дуго, оздрави, па се опет по том разболи, јелеосвећење се може над њим посебно извршити" (Треб. Могиле стр. 448.). У осталом ово треба разумјети првенствено у болестима, тако званијем спорадпчким, и које се јављају и трај у изненадно и у неодређено