Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јв. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 47

ЈеванЈјеља више говоре ка уображењу и разбору 1 ) Јованово Јеванђење — управо ка унутаршем чувству 2 ). Израз првих (да употребимо таково упоре^ење) сличан је у неким одношајима са изразима сликарства: представљене у њима истине живошћу и лепотом слике на најпријатнији начин, заносе лепе силе души, п°бу |ују мислену способност. и кроз њих тек делују на чувство. Израз Јовановог Јеваиђеља је попут изразима музике, чији се звуци разливају управо у српе, проничу до најсакривенијих његових кутића, доводе све у кретање, и ум, и вољу, и чувство^ и све, ур(фују најпријатнијим начином. И нису без основе древни оци цркве називали ово Јеваи^еље духовним , јер у њему Бог Слово говори с духом човечјим језиком небитних, земних слика, него вишим, небеским јазиком духова. Узрок ове најзнатније особитости, Јованова Јеван]јеља јамачно провејава у наредбама Духа Вожја, који је тајно водио пером свештеног писца: али пошто и Божанствени Дух. раздељујућн дарове Своје свагда саопштава их сходно са својствима онога, који нх прима, т. ј. ради извршења Својих великих одлука изабира као ору1ја Својих намера више оне људе, који по најприроднијим способностима својим стоје ближе к Његовој цељц то, да би у колико је ложио приближили к разумевању карактер извесне књиге св. Писма, неће бити безкорисно при овом случају узети себи за руководство онај исти закон, каковим се обнчно руководимо при суђењу о природиим производима ума човечијега. Ка уображењу — лепим сликама,, живописним прпчама; ка разбору послоницама. кратким правшшма, сентенднјама. 2 ) Мешовнтим алегоријама, тајанственим знатним речима,

Да би саставили себи одре^ени нојам о изразу неког човечијега производа, нужно је пре свега знати, како је могао деловати описани предмет на ум и срце писца, кад је од њих позајмљивао цветове и боје за опис његов, и у каквом се стању духа он налазио у то време? С овом цељи неопходно је одредити, прво, нравствени карактер писца, и друго оне одношаје, у каковим се он могао и дужа.н био налазити према описаном од њега предмету. На тај начин, да би протумачили себи карактер израза и у Јовановом Јеван^ељу, нужно је пре свега разгледати нравствени каракшвр самог Јеван^елисте, који код писца најближега — (какови су били и сви св. писци) — не може не одсијавати у његовом језику својим особитим начином. А. Иравсшвени каракшвр св. Јована, и особптост, која из тога излази у изразу његовог Јеванђеља. Основу нравственог његовог карактера састављала је љубав: пошто је он у особитом емислу назван био учеником љубави. Изкључивим предметом његове љубави био је Бог и све Богу слично, т. ј. све, што у прнроди видимој и особито у сввту нравственом, изражава савршенства Божанствена. Отуда је могло питати ум његов и испунити срце само то, гато је било најузвишеније, најплеменитије, најсветије у свету. Све, што се тако често понавља на нашим очима, п носи на себи печат земног несавршенства, ннје могло привући његово особито учешће: он ннје друкчије, него са равнодушношћу дужан био гледати на нојаве обичног живота, где је тако мало пиће за душу, испуњене помпшљаја високих, који воле само то, што носи облеск савршенства Божанствених. И ово цигдо расположење духа