Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 413

народили, котор ш ко крВгту нллпјЈ ' С тим је свршена осиова закоиа и установа битности царева. Ајдемо даље, по што су свршене све формалности, установљени и учвршћени закони, цареви, које би хтјели прогресисти заједно с војском срушити; Исаија пророк о таковим говори: „Чујше, небеса и слушај, земљо\ јер Госиод говори-. синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје госиодара својега и животиња јасле господара својегаа израиљ не ттознаје, мененарод мој неразумије. Дагрјегина народа, народа огрезла у оезакоњу\ сјемена зликовачкога, синова иокваренијех\ оставише Госиода, презреше свеца Израиљева, одстуиигие натраг. Шта бисте још били бијени, кад се све више одмеЛете? Сва је глава болесна и све срце изнсмогло. Од иете до главе нема нг1шта здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене ни завијене ни уљем разблажсне, Земља је ваша иуста. Градови ваши огњем иоиаљени; ваше њиве једу туђини. И оста кЛи Сионска као колиба у винограду, као сјеница у градини од краставаца, као град оикољен. Да нам Госиод над војскама није опиавио мало остатка, били би смо као Содом, изједначили би смо се с Гомором. Чујте ријеч Господњу, кнезови Содомски, иослушајте закон Бога нашега, народе Гоморски Говоримо и ми као народ, но не говоримо узалуд док снага не дође од озго, да доведе у ред оно, што је дигло главу као змија од оздо. Најновпји догађаји отворају очи онима, који их имају да виде, а уши да чују. Да пробудимо дремовне, а укоримо кривс, рећи ћемо. оба брата мал да не једнака и навести им зашто нису зналп; „Горб непокорнмлгн скиш/ит* . . . которм д'к/Шот г к сок *кш,<ЈНИ/л но е * зт \ ,ин *к, и закакЈчаЈОТт*. сок»з м, но по _Мое,и8." (Иса.) (XXX, 1. 2) Рнјеч .светиње и дужиости ми ћемо слушати, а то смо и допде рек*ли, па при

томе®остајемо опомињући свакога који је нато позват и он то слуша. Св. Апостол Павле писајући Римљанима, вели о владаоцима: Кндзи ко не с^тк коазнк докрМ/Ић д/кло/ит^. но Н /1к1/и'к ^ош^шн же ли не воатиса кллстн , к /Тго? ткори, и и/и*кти к8деши по\кал8 Цј нјпџ. Еож1И ко слбга ест - ћ, тјк'к ко кллгое. ли зло{ ткорити, коиса: нјко кјзт* оу/ил /иечт^ носит'ћ: Еожш ко сл^гл' естт*, цј/иститмк к"К пЉ г к злое ткорАфЈ/и8. Т'к/ИЖ{ иотрекд покинноватнсА не тбклгн зл пгккт*., но и зд сок'ктТ\. ( геги ) ко рлди длни даете. слбжители ко ЕожЈи сбтк коистос са ( прбкТвамфе Воздл= дите оукосклп* дцјлжнла: влгбфе (оуј-ко) уроктк урлкт*: (л) в/и8же данк дднк (л) влгбже стрл\к )(трл'\к: (и) елгбже честк, честк. Ни едино/иоуже ничи/ижс должни кк1каите, точУм еже лгокитн дркгтч дрбгд: ( лшкаи ко др ^Га закон-к исполии" — (Рим. гл. 13, 3, 4, 5, 6, 7. 8). Тако говори св. Апостол ГТавле. он утврђује владалачки ауторитег, утврђен вољом народа још у Мојсејевом, и прије шега : „Постдкн нлдт*. нд/ии цлр А ■ • • Как№ 8 про-ш^Ту народокт*.;" (I Цар. УШ, 7) Колико из најстаријега доба, толико и из ријечн Божијих знамо, да је прп уре|>ењу царства у народу израиљскоме сам Вог именовао и изабрао прва два цара и то: Самуило и Давида, као насљеднике нрестола [2. цар. 7. 12; 3 цар 13, 2] Доказа нмамо Промисла Божијега о царевима силу Божију у св. Писму, један такови важан је као и свн остали о првоме цару Израиљевоме, када оно би помазан. Доказ нам тај гласи; „И прУл Оа.и8 |/гк рогк с нл«елгк и но/идзл еги? иосрсд'к крдтУи егш: и пошлше са д8\" г к Гденк над Длкид6/и г к од тогч> дне." [1. цар. 16, 13] Владаоцима придода је св. Писмо мирно и тихо жив.вење. (?) [ће се).