Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 404

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 11

и страдања отупи се, ако беде често , стижу човека; у нсто доба као што наклоност добрим делима постепено расте усљед честог њеног задовољења. На слични начнн и пасивни, чисто теоретички одношај добротворности и највншим духовним истинама, ма да би писали о њима читаве днвие, грактате, помаже образовању павике без утецаја да се односи нравственнм питањима, т. ј. навике примати и усвајати пстину једним умом, не стављајуки је правилом за вољу; напротив, актпвно вежбање у вери и добротворностп даје им ве!>у силу и сталност. Није нуж 1е дуго да се зауставимо на расуђивању штетних посљедпца ове нравствене пе милосрдности, која, при свом дугом трајањх неизбежно рађа ненскреност и лицемер ност и, слично ноћном мразу, убија прави религиозни жпвот. Излечпти се од ње можно је само кроз вежбање у нрактичкој побожности н у енергичној, живој, личној делатности ван цркве и катедре. ћ). Њжушсњв иредности учеио-лгтерарних и у огтша умних занимања другим видовима иастирске делатности. Млад свештеник особитобива склоњен да се подвргне саблазни, излазећн пз те мисли, да што бољу у п ацију добије он, као ироповедник, пли као писац тим више може он да донесе користн. Но ако свештенпк осећа, да љубав. која га прождире књижевним занимањима, почне господарити над њим и уједно с тим почне растити нерасположење више практичким пастирским дужностима, то нека се он обрати своме срцу и заппта себе, да лн часно чнни он у одношају своје дужности. Други свештеник у почетку службе не ће желети да се задовољп простом речи, н<| ће иасти у искушење да добије репутацију сјајпог говорника; или бива да

је занет којим озбиљним ученим радом; па како он може да се растане од њега, да походн сиромашну породицу и с учешћем да саслуша јадна туговања?. . . Он се предаје пскушењу и остаје код куће, и то води образовању у њему сталне навике, да је код куће у то време, кад паства осећа потребу у његовом писуству. Али у напредак он ће бити принуђен да појми, да ма да ће се, по падању у искутттење, његове проповеди чинити више сјајнима и лепорекима, али за то ће у њима бнти мање деловања и силе, и срца пастве постепено ће се одбити се од њега. 1), Жеља да избегне твшкоКе иастирскв службе кроз више лаки и самоугодни одноишј својим дужносшима. Човек способан може да нађе, да се ради испуњења пастирских дужности не захтева особито већег напора и приуготовљења од њега. да је довољно мањег уиоређујући напора, да задовољи нужде своје пастве; и на тај начнн, прелазећи од мисли ствари, он постепено понижава своје паегирско знамење: ставља се неспособннм да посвети сву своју енергпју вођењу свога дела: не ради о приуготовљењу испуњавању своје службене дужности, навнкава се на безбрижност, губи дух самоодрицање п гледа иа своју службу одвише лако. И ипак, обраћајући пажњу на своје ириродне способности и дарове, он сазнаје, да је ипак бољи пастир, него многи други, и тпме пзвињава себе. Како је опасно ово пскушење у професорпји, која је, усљед свога мирнога, домаћега и општега карактера, особп го удобна продирању лености и безбрижности, с нестајањем племенитог духа самоодрицања! ј). Тражење одобравања и иохвале. Искушењу овом су особито подчињени проповеднпци. Човек, свагда имајући