Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 405

слушалаца, када проповеда, и који говори са авторитетом, који је својствен његовом положају, искушава се жељом да сгави себе на видик; и ако ои није заиста велик човек, каковид! чини л>уде Христос, то он даје слободу евојој жељи, да побуди чуђење л.уди и на тај начин проповеда себе самога, а не Христа Исуса Госиода. Похвала је ирироднн и неоиходнп покретач племенитих природа; али ако љубав према њој долазн до страсти, то се она јавља штетном за карактер свештеиика ; и по овом можда, боље је у почетку бити мутавим и не изазивати иикакових похвала, докле дух свештеника не задобије довољне силе и одважности, да их може без штете за себе преносити. Ето за што, можда, Бог кад-што не даје младим пастирима већег видљивог успеха, желећи, да не мисле о себи самима, него о својој служби; јер Он зна, да човек воле власт, или, као што говори арапска пословица, да у срцу свакога човека плта зрно властољубља, које само чека згодно време, да истера клицу". Такова угодност и јавља се у положају свештеинка, који се поставља на своје зваше и који се утврЗ^ује овде божанственом санкуијом: он не срета противуречја, барем не у области религиознога позиаваша; он впди себе средиштем интереса, мишљења, утецаја да зна круг људи; а да се користи овим добитцима свога положаја то је својствено човеку. Славољубље на тај начин развија се у властољубље. Но пастнри, који гаје љубав према власти ради саме власти, брзо ће изгубити љубав према пастви' и усљед овога и врлина ће милостиво да утиче у њих;јер они губе оиу простоту душе, која је предходни услов више мудрости и знања; они ће развити у себи дух интриге и лукавсгва; чини ће се I

подозривима, слично тиранима; не трпе противуречија у разговору с њима; својом влашћу причињавају истини више штете, но што ириносе користи својим способностима, раде насиљем, а не љубављу. Такав пастир, ма да би владао већим даровима, не може да буде предметом подражавања; оп може само да осећа према себи познатп степен уважења и чу^еша. к). Различити видови душевне борбч, којјЈ је аастаир иасусио у одношају иредмета вере. Пастир, приступајући испушавашу својпх дожности, долази у опреку већ са жпвотно-практичном страном религиозиих истина. Он се спотиче на практичне тешкоће, које срета хришћанска вера у човечјем срцу. Он је дужан да покаже такове основе ради вере, које би не само одгокарале потребама логичких доказб, него би п задовољиле нуждама, које се иробуђују од нравствене природе; а ради овога нужно је опет репродуцирати цео духовни покушај, којп је преживео, и с великом муком да иде за развитком своје личне вере, корак по корак, а ово је тим теже, што трагове таковог развптка мора тражити при изучавашу нстине теоријским путем. Сад је дужан навешћавати позитивну истину; он се не може колебати одвише јако или одвише дуго; он је дужан проповедати оно, што он зна, н сведочити о ономе, у чему је дужан бнти убеђен тако, тврдо, као да би био очевидцем. Он је позван да научи друге вечном жнвоту, и сада је ради њега наступило време, да сам, у колико је могуће, тврдо одреди своје погледе на предмете вере; јер људи волу, да би их којв год руководио у религиозном животу, п шта I впше управљао њима који год, на чпју