Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 1 и 2

Б-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 47

Веома би било погрјешно мишљење, да се је вјера у Инглеској иромијенила. само по зкчљи владаочевој. Виши су друштвени кругови зкељели да себи присвоје велико манастирско имање. Кранмер, који је у брачним стварпма све рије шио по краљевој жељи, није се ни сад противпо Влада науми да разграби добра манастирска, па д-ч томе даде љепши облик, пошаље по двојици чиновника, да преледају епархије. Ти чиновници нађоше, да монаси и монахиње живе гадно н неморално, те би „било у славу Божију боље; да се манастири испразне". По жељи краљевој то мишљење постаде закон и 376 се манастира уништп, а њихово имање припаде краљу и његовим нашљедницима; а много добра доби и господа. Тако је Хенрик почео реформацију без народа. Одијелив се од папе, није додирнуо друге тачке вјерског учења. 1547. г. ступи на престо хенриков с н Едуардо VI., који је био одан протестантским начелима. Он ограничи права црквених служитеља, међу тим протестантима је било слободно свуда приповиједатп своје учење. ЕБемачки лротеетанти почеше проповиједати по Инглеској. У брзо се појаве 42 члана вјере у протестанском духу. Но послије Едуардове смрти дође на престо Марија, ревна католикиња. Она прогласи римокатоличку вјеру државном. Протестанте почеше ужасно прогањати, те бјежаху у Швајцарску и у југозападну Њемачку. Они, који остадоше код куће, чињаху службу и здоговараху се по гудурама и гробовима. Тако се навикоше, да су им мјеста за богослужење проста и без укруса, па с тога и почеше доказивати, да не смије у храмовима бити никакве раскоши и да их треба „очистити" од сваке „папске сујете"; због тога се и прозову пуритиани. Они изнесоше из храма Спаситељеву слику и друге и сликаху само по зидовима и окнима. Али Марија није дуго владала, 1559. дође на престо Јелисавета и протестантизам се на ново уведе. Тако, дак.ге, мање од 30 година, Инглези по вјери проживљеше три периоде. Но ни у једној епоси није било састављено ново вјероучење. Не гледајућ ии на какво ново увађање владино у вјеру, народ оста вјеран старој вјери. Ако је и било неких. који су по нешто од побожности изгубили, нијесу

тхјели ипак да одустану од старе вјере. Пош љедпца различитог мишљења било је различито разумијевање, те )е то ушло и у ггреображену вјеру. Нову англиканскц или еиископску цркву која влада у Инглеској, признаде ЈеЛ|слвета 1563 г. 39 чланака англиканског вјероисповиједања тесу смјеса католициз.на и мротсстантизма. Тако је вјероучење било веома потребито, јер је Јелисавета сјела на престо послије смутње преобра-лсавања п новог обраћања католицизму. Све се је било узрујало. Њој је требало умприти обе странке, од којих је свака хитјела да буде прва, с тога је задржала много из католицизма, да умири оне, који су били уз римску цркву, а за протестаите је увела новост.п у обредима. Но пошто је протесганска странка за њезина времена била јача, Је.шсавета је морала, да у нову вјсру уведе више протестансих мисли. Нема на свијету вјере, која нпје родила бар неколико секата. Мухамедова се наука данас веома различнто тумачи. Православна вјера води почетак од Бога, па ипак колико се је од ње однјелило јеретика? А кад је тзко било са правоелавном црквом, која учи, чува увијјк непромијењено Христову науку, зар се је могла сачу. вати од секата англиканска црква, у којој као што ћемо послије видјети, једна вјерска тачка говори противу друге. И збиља та неуређена вјера уроди мпожпном секата, од којпх су најважније: методисти, индеиендентп, бапгаисти^ квекери : социјали и многе друге, који се опет у у нове и нове подијелпше, та>го да се може рећи, пма данас у ИнглекоЈ без броја секата. То стање инглеске цркве нагони често Инглезе, да размишљаЈ - у. како би томе злу сгали на пут. Сваки дан искрене по која нова секга, па ако ова.ко пође и на даље, биће једном толико секата, колико п становника. Мудри старац Гледстон вели, да ће томе бити најбољи лијек, ако се инглеска црква споји с православом васиљевском Христовом црквом. Оне, који не припадају англиканској цркви, зову: нонконформистима, дисидентима. или дисентерима , т. ј. несједињенима, расколницима и разномисленицима. Закони признају англикански епископску цркву државном у бритапском краљевству. Краљ