Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 58

Б.-Х .ИСТОЧНИК

Св. 2

бјеше уведено у практику некијем владама у почетку данашњега стољећа и усшело је себи наћи велики број присталида и противника. Још 1835. ход. познати стихолог и педагог Бенека писао је међу осталим: Ћ У новије доба ништа тако није вукло зи тсер о шдагоге, и тако продужавијуКе усрдно тдузеИе^ као тема о одношају школе к цркви, и то питање не ријетко с.е води са љутњом и изливом жучи. 1 ) Извјесно, владе се ријеигаваху на тако звану мекуларизацију школе послије бурнијех парламентарнијех прегонења и самнјех протеста конзервативне печатње, тако зване „ свјетске школе и , која бјеше увођена у Холандији, Сједињеним државама, Ирландији, Швајцарској, Белгији, Њемачкој, Италији, па и у Аустралији и горњој Канади 2 ). Ирахтичким ријешењем то питање остаје огкри вено и задржано до данашњега дана као свјежина новости са стране теоретичне. На западу педагогију литературе до данашњега дана и питање о цркви и школи заједно служи јабуком раздора, — до данашњега дана јављају се мегданџије и за њ и против њега, да у свима пе. дагогијским системама о томе питању обично заноси се по која особита глава, а у листовима опет особита рубрика. За то сувремени римски првосвештеник, т. ј. прешаственик папа IX., надгледајући јереси новога времена, уврстио је у своје списе сувремене заблуде на отвореноме мјесту сепаратне сувремене педагогике, одвајаући се од цркве и школе 3 ). Позориштем свршавајућим своју улогу муч нога питања, готово служи се сва континентална Европа, но поглавито ЕБемачка, гдје питање к одношају школе према цркви распреда се гп а1?5(}'ас1о у свима логичким му принципима, свима подробностима ,нежели код другијех влада. За то

Бенека. Ег^1Сћип§'8- иш1 ТЈп^етсћит^бЈећге, т. ј II. превод на руски језик Весељем, стр. 422.

2 ) Давлеј, Народно образовање, 1873. год., стр. 46.

3 ) Познати папин биНаћш (8. децембра 1864. год.),

који тачно обиљежава мотиве и Форм } г лу одричућег римском столиб,ом заблуђења тлачи под бр. 45. овако: „Анатенатствујем мнење, да управљање оићенитијем школама, гдје се васпитава хришћанска младеж, да дужност припада само свјетекој власти, као и да ни каква друга власт нема права мијешати се и школску дисциплину." У бр. 48. пак чита се: „Анатематствујем мисао, да настојећи начин образовања младога нараштаја, удаљенога од католкчке вјере и власти

цркве, може се тај нараштај признати истинитим католицима". Види Окољског, Држава и народно образовање", стр. 218—219.

питање, које се расправља, питање је туђе, а не наше. Извјесно, сопственп строј нашега живота, способност свега нашега педагогпјскога идејала, православно-католичка начела, однсшаји цркве к влади, све то нам гарантира од немарнијех узрока пнташа покренутијех њемачком педигогијом. Али ствар је у томе, да њезини поклоници нроповиједају универзалност њези" нијех положаја, као опће човјечанственијех, и то је, што нас задовољава. Педагози, прибавивши ауторитет у питању свјетовне школе, не крију антагонизам к црквеној школи, као што је на пр. један бар. Корф, кога је миеао одузеће права духовенству у обучавању начином сае1егит сетео свију његовијех педагогијскијех умовања 4 ). Такав је један мислиоц у својим чданцима Рус г. Евг. Марков. Колико другијех педагога осим г. Маркова, толико су нам познати и чланци грофа Толстоја „0 народном образовању", гдје јасно пољански педагог посегом за емпиризмом и религиозном с/временом дијалектиком изнио патолошке симптоме поменом народне жеље према својој школи у реалном обучавању, због шта су противницп напали жестином на грофа, који би тадај желно изазвати на сцену народнога образовања старе исмијане Ф. Визином сјене кутнијех часословаца и исалтирочитаоца 5 ). Са овим, што ]е речено, формирала се појава, немогућа се баш назвати жалосном: у колико сувременој народној школи представптел 3 религиознога и свјетскога образовања јесу, законоучитељ и учитељ начином, да се оспособљавају узајамно друг од друга, а некада опет стварају .се супарницима, подривајући кредит један другоме, што је само по себи пластично, премда се каже у томе и губитак. Колико нам је познато, у Русију се још обдржава' шкода свештенством као и код нас у неколико у Аустрији, дочим је у Швајцарској 4 ) Види КорФово писмо : „Сибирске Вједомости" 1873. год., у коме се доказује, да је п,вјетање школа у Аустрији и Швајцарској почело тек онда, када се свештенство од истијех одстранило. 5 ) „Бесједа", лист 1872. оод. ; III., стр. 300, вели: „Као год што у цркви не смије бити трговине, на берзи не смије бити предомишљања, тако ни у школи не смије бити њој противнијех начела. Школа није породица, није обитељ, није клуб, није канцеларија; она је дом на свима 1ој степен 1ма.. ,. Ва то, као што је страно духовенству претеедирати на право суда, тако је страно и претендирати држати у својим рукама народно образовање. Притегнути школу управи св. Синода, незгодно би било по двије стране. Тако руски лист.