Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 46

Б.-Х. источнкик

«•

Св. 2

којом си ти учинио, или повод био да ближњега иаведеш на зло и да изгуби душу". Ова соблазан може бити двојака, т. ]. директна или индирсктна, управо или [мимо. Директно или управо јест, кад ти управо изкушаваш и ближњега наводиш на гријех; а индиректна или мимо јесг, кад се злим примјером, или злом бесједом предсказујеш зло ближњега, или хсакво зло дјело пред њим чиншјт , те тиме и њему на исто повод дајеш; и тако ова соблазан, била управо или Мимо, јесте гријех смртни. Да видимо сада какво негодовање чини Богу онај, који се стара од Бога отргнути коју. душу. Да би то познати могли треба да помислимо колнко је Богу драга свака душа нашнх ближњих, коју је он створно по образу и по подобију својему (Бит. 1.26.) Друге све ствари, створио је Бог једном ријечју: Да кбдетт^; а душу човјечију сазпдао је самим својим задахом духовнпјем И д8н8 кт*. лице егш Д&Х 1 * жикотент*. (Битија У. 7.) Св. Амвросије говори: Колнко стоји спасеније брата твојега, познај из смрти Христове; који је искупио душе човјечпје са својом крвљу. Дакле можемо право рећи, да је толико важна једна душа човјечија, колико је крв Христова. С тога нам н говори св. Иларијон; „Са својега богатога искупљења човјек се са том цијеном унодобл>ава Богу. Па н Христос Спаситељ рече: да оно што чинимо најмањему од наше браће, добра илп зла, њему да чинимо. * Из наведенога се дакле јасно види, колико мрзи и гњеви Бога онај, који чини соблазаи, и ради дауништи тијело и душу својега ближњега. С тога и назива св. Лав соблазнитеља человјеко-убицом, јер

који саблазњава, смрт приноси души својега ближњега. Человјекоубица јест много гори од осталпх грјешника јер убија не само тијело, него и душу својега брата. Који даје кому саблазан, тај гријеши противу самога Христа Спаситеља, јербо говорп св. Амвросије: који чини другому да изгуби душу, чини да изгуби Христос једно дјело, за које је толико година издангубио, док је то дјело израдио и усавршио. Говоре за блаженог Пансофија, да се је трудио 30 година, да начини једну главу сличну човјечијој, која бп могла проговарати неке ријечп; Св. Тома сумњајући за ово дјело да није ђаволско, узме ону главу и разбије ]е. За ово се блажени Пансофије наљути па њега говорећи му: Дјело тритесет-љетно разбио си ми. Јели ово била истина невјерујем, него вјерујем оно што је истинито, т, ј. кад Христос види једну душу да се изгуби помоћу једног соблазннтеља, може се заиста наљутити и рећи: Ах безакониче, шта си учинио? Учинио си да се изгуби ова душа, за коју сам изгубио 33 године живећи на земљи. Читамо у свјашченом писанију да сивови Јаковљеви продавши свога брата неким трговцима, до^оше казати оцу, да га је зр.ијер изјела, а да би о томе увјерили оца, узеше хаљину Јосифову, пружише је отцу говорећи: Вгфај Јели ово хаљина твојега сина? Ожалошћени отац кроз плач говораше: хаљинаје :мога сина, јест, љута га је звијер изјела .. Тако ието можемо себи преставити гсад падне нека особа у гријех преко својега соблазнитељи. Бшеси показују погибшег, замочену у крв безгрјешног ја-