Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 314

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

задржана је иста као и у синтагми, само што нијесу исписана правила. С тога се вели на крају номоканона, крај 14. титла, које је скратио Фотије. Искусни канонист Валсамон пише о достојанству Фотијева номоканона па и синтагме: „опомињем свакога, ко би хтио читати номоканон да се не обраћа старим саставцима номоканона, већ нека чита онај, који је саставио патријарах Фотије и подијелио на 14 одсјека; даље вели, да су сви други номоканони или напуњени установама, које оу већ напуштене, или нијесу потребите, или се све више одликују многим ријечима него знањем дјела 1 ). Блажени Фотије је у својим писмима у борби с папом често тумачио старо црквено право како је у оригиналу 1 ) Против тога свјетовног, незналачког, духа пис»ше расправе о правима епископским и митрополитским, на темељу споменика старости 5 ). 6.) Најиослије Фотије се јавља као необичан критичар у својој библиотеци. У њој је Фотије разгледао 280 рукописа, у којима неких од њих има 10 и ваше дјела. Фотијеве биљешке Пз неких

') Ва1затот8 Соттеп4аг ас1 веситкЗит сапоп. ТгиИапит ар. ВеуегејЈштЧЈотосапоп РћоШ, (Јгае*о1а1. сит по!;18 е<1. 1пб1еШп8 ш 2. 1ото, 1)11)1. јиг. сапоп. Раг. 1662:, р. 813—1155. ') Овамо припадају писма папи Николи, писмо антиохијскоме сиакелу и окружна посланица патријарсима. У москов. синод библ. со(1. 32. писмо ~Ер1 ТСУШУ У.аУОУ.уЉ^ {1Ту[1аТ(1)У; у Монтакуција послије писама ивдата су правила „о равним преступцима." У бечкој библ. со(1. 1пв1. 48. , Патријарах Фотије о томе; с каквим су патријарсима, које је император насилно прогнао, православни опћили." Еатћес сотт. 8. 458. 3 ) Ивд. ^гас. 1< ч 4. под натписом: (куауоусћ у.о.'. тгббеахрфае; аиуел ^ујх уа: 1у. тсоу аиуобсхсоу у.о.-< Јаторсхму јросут V ~ес1 ^.г.:1у.о~ш ха! МотротгоХстму, Ггапс. Гоп!апо јп поуегисШагшп <1е!1с!н, ПогепИае 1785. 8.

старих дјела спасоше за потомство доста знаменитих споменика старине; различитост је тијех дјела — врло велика, а још се више морамо чудити способности критичара, који је умио да дјеиима која су посве различита по садржају и облику даде таку цијену, какво је могло имати дјело у своме роду. Фотије је читао и оцијенио дјела незнабожачких г^ворника, историка, пјесника, филозофа, матешатика; прегледао је мноштво хришћанских дјела (између 280 — хришћанских је 180). Истина, он п дјела хришћанских учитеља — прегледа већином с књижевне стране. Но ако споменемо, да је библиотеку Фотије писао још као свјетовњак, још у младости и свјетскоме сјају, мора се чудити што у критици таква свјетовног човјека никада не испада из вида хришћанско достојанство дјела и што су одјеци хришћанских дјела код њега тако вјерни дубокоме хришћанском духу. Његове осуде о дјелима људи којима је дато име јереника, слагане с личним мишљељнма Климента Александријскога, Пијерија и осталих, полазују искуснога богослова 1 ).

4 ) ВЉНоЉеса РћоШ е1. ^гае. е1 1а4. а НаевсћеНо 1613. Јепеуае, 165.3. КоШотар: иадање а особито пријевод — не вриједе: боље је издање: ^гае ех. гесепв. 1тт. Весквп, ВегоНапе 1824. 4. Фотије пише Тарасију у писму, које је предговор Библиотеци, да је наумио описати и друга дјела, ако га посао не смете; вјеројетно је, да о Атанасију Александријскоме (т МопШгас. е<1. Орег. 8. А11апази) и читање Филосторгија (,Ех8ер1га ћ181опа РћИпв^ог^И Лепег. 1643. Реа^ип!

ш 3. 1ото Н1в1ог1согит есс1. сит Тћео<Јог. е1 Етаг^хо, сап1аћг.

1720.) састављају други дио његове библиотеке. О Атанасију

по рукопису. Фот(оу 'Арусето. Коуатауа. прдс, т.

абаХГјдУ ТараасОУ. О времону — примј. 4. Преглед Фоти-

јеве Библиотеке с примједбама т. Еаћпс. В!ћНоШ. ^гае. Т.

10 р. 686. 2. о<1. Наг1е8п. И8 21. амфилохије види се, да се Фотије у млађим годинама бавио састављањем лексикона, а Мајо (РгаеШ. а<1. 1. Јот. со11ес1;. те*. атс1., говори, да је Фотијев лексикон издао Герман ; 1.ех 1 соп РћоШ, 1.1рн;ае 1804.;) али се у многоме пе слаже с руконисом.

Храм Божији и Његова свештена вриједност за Хришћане. Превео с руског Светозар Марјановић. 0 храму Божјем.

Храм Божји је мјесто у 1сом се опште богослужене служи и молитве хригаћанске уп\/ћују Богу. Као што човјечија природа не може опстајати без хране и пића, тако исто хришћанин не може бити без

молитве, коју је дужан шиљати преолагом Творцу. Хритћанин ма у гсагсву пезгоду и биједу пао, сјећа се молитве, с којом се обраћа Богу, да га спасе, те биједе и незгоде. Молитва се датира, од створења првога човјека Адама. Зна се, да кад је