Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Бр- 37

разликује од општега и посебнога прана народа, — по тодш право њезино вриједп као јавно ираво. Прано појединијех у дјелокругу црквеном зове се ириватпо право у цркви; право цркве пак саме, као моралне особе на пољу права приватнога зо ве се ириватно ирчво цркве. По праву и дјелатности правнијех пропнса дијели се право на сиољашње и на упушрашњв ; — по обиму и вриједности — на оиште и иосебпо или иартикуљарно ираво. § з. Задатак и потреба науке каноничнога права Каноничко право, као наука, нма да изложи и разјасни црквена празила и наредбе, и да покаже, како ће се уређивати црква у своме унутрашњему и спољашњему жтвоту. Канонично право ва.ва да добро науче, у првоме реду, они, који су, примивши звање посвећењем, позвани да правилно и савјесно уче 1 ) и богослужење врше, да у цркви праведно суде 2 ), да до" стојно бране моралне и материјалне интересе цркве и пастве своје, у својијем разнијем одношајима и положајима, да најпослије и сами знају, како им ваља живјети, да буду примјерни лл т дпма, који су им иредани на духовно васпитање, — а то су свештеници. Дал.е канонично право треба да познају: а) иравници , за то, јер црквени закони стоје у свези са законима свјетовним (грађанским) и једнп друге често објашњују; б) чиновници свјетовних и војничких власти, особито функционари свјетовних судова, да свп познају права | и дужности цркве према држави, и обратно | д]»каве према цркви, и да се увјере, да је добро уре^ена црква у држави исто, УпГТнм., П. 15; Тпи., 11., 1,, 7; I. Кор., IX., 16. 2 ) I. Тим., У., -20; Тит. 1., 13; Ш., 10.

п што п душа у тијелу; јер таква црква вазда учи гра^ане побожности и моралу вјериости и привржености владаоцу својему, као помазанику Вджјему, и да виде^ како она служи на славу и дику роду људскоме 3 ). На пошљетку, нужно ]е, да пзучавају и познају каноничко право и чланови цркве , јер карактер и устро]ство цркве православне ишту, да сваки њезин члан ради на томе, да напредује благостање и углед црквени; да промишља о предметима економно-црквеним, школскијем и закладнијем ; да по потреби, а у границама, законима и правилима одређеним 4 ), судјелу]е при изборима свешеенослужитеља и учитеља вјере и просвјете народне. § 4. Основ и развитак каноничнога права. Како код незнабожаца не би]аше самосталног религиозног друштва, које бп се разликовало од друштва државног, тако је и релиђиозно устројство било једно са државним устројством. А тако звано свсто ираво бијаше дио оиштег ирава. Доклен незнабошци нијесу имали релиђнје, нити, по томе, релиЈјиозног друштва, дотле су ]е имали Јевре]и кроз ошкривење, Али је старозавјетно откривење више била својина избранога парода Јеховина. Но ни Јуде]има као ни незнабошцима ни]е била позната идеја о оигишем релиђиозном друштву, које би имало обухватати сав свијет. Тек са доласком на земљу сина божијега, Исуса Христа, јавила се права релиЈјија свему свијету 5 ). По томе је основана васељенска црква па новом основу в]ере Христове, кога су утврдили св # 8 ) Иредговор на 6. „Новелу Јустинијанову". 4 ) Л. 5.; 1. вас. 4.; ант. 19.23 и друга паралечна правила. 5) Мар. XVI., 15,