Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 463

шавају чобожносш. С друге етране. шта више, може дати силе нашем уздржању и трпљењу, ако не побожноет — страх Божји, жива нада на Бога? Побожан пажљивије чисти своје срце, знајући, да ће само чисто срце Бога видјети (Мат. V., 8); а у биједама још више се јача духом, не падајући једнако у ону крајност, ка којој хтједоше привести Стојици у безчувство. Иобожност. освећујући срце наше, располаже га ка братољубљу , или рађа љубав према једновјерној браћи нашој. А без братољубља ве може бити савршеним ни иобожносш: јер ако ко рече.: ја љубим ЈВога, а мрзи на брата својсга, ллжа је (1. Јов. IV,, 20.). Најпоелије љубав к Богу одушевљавајући љубав нату ка браћи, више и више је шири, и рађа љубав свеопшту, која обухвата све људе, шта више непријатеље наше. Такова је љубав већ врхунац савршенства (Колош. III. 20.).

Тако се рађају, шире и утврђују плодови | вјере. Јер кад је ово у вама и мпожи се, неЛе ј вас осшавиши лиуене пити без плода у тзнавању Госиода нашега Исуса Хрисша (2. Петр. I., 8.). Ако погледамо с противне стране, на рашћење зла наравственога, то ћемо видјети, да оно расте и развија се тако исто постепено; почиње са маловјерија, и свршава се свеопштом мржњом. Маловјерије или таштина рађа ослабљење нраветвене силе; отуда пепромишљена дјелатност, подјармљење страстима, малодушност у биједама; даље —• заборављање Бога, злоба ка ближњима, за тим пакост, завист ка свему роду човјечјем — егоизам сатански. У Митровици , 1. октобра 1897. Прерадио : Григорије А. Николић, свештеник.

Не узајмљуј зла, јер ће ти се вратити. Народна приповијетка.

Бпо јадан побожан човјек, па већ и остарио и свашта се у животу нагледао, само није никад видио правде. 1Пто је год знао, што је чуо и видио све му се чинило неправо, па се једнако молио Богу да му једном да, да и правду види. Бог му испунио жељу. Једном пође он некуд, а то иекрсне пред њим један калуђер, а то је био св. Сава, па рече: „Старче, штн бн најволио видити на свијету?" — Правду", рече старац. „Добро", рече св. Сава, „иопни се на ово дрво, па ћеш видити." „Човјек ее попне на дрво и угледа пред собом једно велико ноље и у том пољу једно лијепо, бистро врело и још некаку воду што тече пољем. Док у том ето ти некаква човјека на коњу, одјевен да не може љепше бити. Кад дође до онога врела сјаше с коња, да се напије воде, иа у том дође му воља да се у оној води окуиа, јер бијаше велика врућина. Премишљао је: купао би ее, и не би, јер са свију страна шума, па се страшио да га ко не нађе и оглоби. Најпослије скине се и пооставља сгвари све далекс једну од друге. Коња свеже за грм ;

и закопа ћемер на другом крају, оружје метне најближе до себе, ако би ко искрснуо да све не однесе, а да би се могао и сам бранити. Окупа се, изиђе из воде и обуче се, нигдје никога нит' чује, нит' види, он ти усједе на коња и оде, а ћемер заборави понијети. За мало а прође туда чобанин гонећн козе и једна коза. верући се тамо амо дође до оног мјеста гдје је ћемер био закопан. Стаде коза копати и рогом и ногом док не извади ћемер: а кад то видје чобанин, он брже боље тамо, зграби ћемер, потјера стоку на бјежи оданде. Таман чобанин замаче у луг, а уз поље се помоли један стар просјак. Издрпан је, јадан је, нема га зашто пас ухватити. П риђе врелу и сједе да се мало одмори и умије. Сједећи тако извади из торбе неколико корица хљеба па их етане у води киселити и јести. Сјетио се онај коњаник да је заборавио ћемер па се врати одмах натраг. Кед дође врелу затече просјака, назва му Бога и запита га: кад је стигао на извор. одговори просјак". „Је ли

„Ја валах,

ови час.

још когод овуда пролазио?" упита коњаник. „Јок рухо остави на једном крају, распаса се, скиде I вала. Ја нисам никога видио" — рече просјакј