Branič

Б Р А Н II Ч

147

Србин т. ј. српски иоданик бити окривљен за, велеиздају а никако некн странац, и ако је он пре тога становао на српском земљишту. Пошав са овога г.тедишта правда се оно међународно правно начело, да се у рату заробљени непријатељски војник не може сматрати за велеиздајника и ако је државу оружјем у руци наиадао. ❖ * Прегледав овако главнија обележја крив. дела велеиздаје намеће нам се питање, је ли умесно, да се велеиздаја казни најстрожнјом казном — смрћу — и је ли праведно, да ее покушај код овог крив. дела казни као свршено дело? Од старина се код свију народа као најстрожија казна сматра смртиа казна н њом су кажњавани учасници у велеиздаји. Држава је за иападај свог природног права на опстанак тражила поништај природног права на живот оног човека, који је учествовао у велеиздаји. То се још и данас иротеже у законицима модерннх држава, правдајући свој поступак тиме, што веленздајник прети опстанку државном. А је лп то баш увек тако? Поједини случајеви велеиздаје. а то су, кад ко протпву своје земље страну државу наводи на рат или ради на томе, да се плп цело или неки део државног земљишта преда страној државп, данас су тако ретки, да се готово може рећп да су ишчезли. У старија времена бивало је доста таких случајева, а налазимо и у најуређенијим државама старијег времена, где увређени великаш прибегава из освете или каквих себичнпх цељи оваком у правом смислу издајничком делу. Данас, када је међународним правом уобичајено, да ратујуће стране, нарочито она, која олакшава рат, мора за то имати међународним правом оправдани узрок, данас бн према великом напретку у развитку међуиародних правних обичаја увређени великаш врло тешко успео код какве стране државе да је наведе на рат противу своје земље, ако та држава нема оправданих разлога за ратовање; јер неправедно поведени рат у данашњем уређеном колу држава наилазио би на велики отпор; 10*