Branič

590

в р а н и ч

број 17 и 18

сличности и различиости, односно по њиховој међусобној вези и условљености. Узмемо ли сад у обзир однос историје ирава као науке према социологији то онда излази, да је метода историје ирава као науке она иста која и за социологију и према томе, да историју права као науку с обзиром на њену методу можемо уврстити у дескриптивне науке. Садржина дескрипције, као методе историје права као науке, равна се у главноме садржини њеној у социологији. Разлика је само у погледу класиФицирања. У историји права бива класифицирање по међусобној условљености социјалних стања и међусобној условљености правних појава. Размак времена у коме такво једно социјално стање изазове другу врсту правних појава називамо периодом у развићу дотичног права. У смени тих сменом социјалних стања условљених периода гледа се историја дотичног права, У тачном поклапању периода социјалног развића са периодама правног развића огледа се вештина дотичног историчара. Социјално развиће корача напред а за њим сљедује правно развиће. Промењене социјалне прилике већ су одавно почеле стварати нов обичај, морал, нраво по коме постојеће право, обичај и морал излазе као преживели. У таком случају историчар треба да употреби сву своју вештину те да зна, где ће класиФицирати појаве новог обичаја, морала, права, па да се не иобрка у периодизацији дотичног права. Све то моћи ће учинити на основу међусобне условљености самих правних појава. Тек на основу тако свршеног посла може историја права приступити остварењу задатка који јој као науци припада. Дескриптивна метода историје права као науке није без претходника у историји права. Њени су претходници чисто описне методе старих нисаца, историска (хронолошко-критична) метода Савињија, упоредна метода Поста, Фриманова. По својој особини да класиФицира и периодпзира правне појаве, с једне стране по условљености социјалних стања , с друге стране , по условљености самих правних појава, могла би се ова метода назвати и упо-