Branič

стр . 152.

б р а н ii ч

број 2.

лажљивости тога надутог оријенталца чува његов понос, који му забрањује, да се смешним прави. Повреда међународног права претпоставља увек један субјект, који се повређен осећа. Онај став : где нема повређенога, т.у не може бити ни повреде права, вреди, без сваког изузетка, и у међународном саобраћају. И тако видимо, како се одиграва велика историјска игра борбе културног света са великом силом истока ван круга и међа међународног права. Овом борбом влада искључно политика. Да се овим неће то да каже, како би и савезне трупе требало да се лате варварских дела, о томе ваљда није потребно даље ни говорити. Али хуманитет треба да се врши, не због тога што би га Кина као право захтевала, него због тога, што он треба да народе, који се осећају као носиоци културе, чува да не нзађу окаљани пред суд нсторије. Сем тога постоји овде још један важан разлог. Ма каква' судба снашла Кину, ипак неће бити могуке да се ова гигантна сила истури из реда самосталних држава. Али она мора дубок преображај и јаке реФорме да предузме и претрпи. Тада ће тек време доћи, када ће се Кина примити у заједницу међународног права. И ова помисао мора већ и данас победиоцу умереност да налаже. Тако дакле видимо како последњи циљ борбе долази у блиску везу са идејом права. Задобијање Кине за западну култ.уру садржи у себи и признање међународног права од стране реФормиране азијатске царевине: из бесправља садашњости треба да се изроди право будућности. Али за ово последње требаће, наравно, још дуго времена, јер то мора, као свака реФОрма, постати резултат културно-правног развитка; али стварање сталне основе мирног саобраћаја, са гарантијама, да ,се оваки поремећаји не могу више понављати, то ће бити најважнија практична задаћа садање међународне акције европских сила. Београд, јануара 1901. А. Мидосављевић..