Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

551

оног Суда из ових разлога: што овде не постоји кривоклетство, већ превара (§ 251 кр. з.) а ово се огледа у томе, што се у оба маха В. заклињао да открије своје стање, али је тиме ишао само на то, да обмане своје повериоде, еда би ови пристали на дизање стецишта с његове имовине, па је у томе и успео, дакле превару извршио, јер је иажним представљањем и прикривањем пстине ишао на то да се неко оштети. — Апелациони Оуд није усвојио ове примедба [Касационог Суда, него је дао протпвразлоге подобне оним разлозима, из којих је Касациони Суд уништио судско решење о стављању оптуженога под суд, навевши још само то: да радња В-ова није ништа друго но са знањем кривоклетство, јер се први пут заклео, да тестаменат постоји, а други пут опет да не постоји — дакле, са знањем се криво клео <§ 266 к. з.) — Но општа седница Касационог Суда пашла је: да стоје разлози његовог одељења, јер су на закону основани, а противразлози да не стоје и окривљенп В. је осуђен за превару а не за кривоклетство. 1 Из овога елучаја видимо даје Касациони Суд заступао двојако гледиште: приликом стављања оптуженог нод суд да постоји дело кривоклетства, што је било са свим тачно према оном, што смо напред казали, док је при коначној расправи овог питања променио мишљење, и нашао, несумњиво ногрешно, да постоји дело преваре. 0 овој би се могло говорити само онда, кад не би било положене заклетве. Ова пак мења карактер радње и чини је кривоклетством. 4. Код кривоклетства парничара је врло важна ствар, да се утврди, да ли је она околност, о којој је заклетва положена, доказана по том каквим другим доказним средствима. тј. да ли та околност има дејство пуноважне правне чињенице, која јој се важност унпштава кривом клетвом. Пракса нашег Касационог Суда у стању је, да нам покаже два случаја, који се један од другог у том погледу разликују. Тако: 1. случај утврђује: да дело кривоклетства постоји, и ако је доказано, да је известан факат, о коме је заклетва положена, без вредности у грађанској парници. На овом гледишту стојп пракса с тога, што кажњивост кривоклетства налази у повреди религије лажном клетвом. Ствар је била у овоме: „Шалоп И. Калдерон, трг. из Пожаревца, тужио је начелству пожаревачког округа бр. 3043 Вула Перића, трг. овд. за кривоклетство, разлажући ту своју тужбу овако: да се је он с реченим Вулом ортачио у ма1 Овај је случај нешто опширније приказан у књизп Ст. Максимовића, Нова Збирка I бр. 167.