Branič

Страна 138

.БРАНИЧ'

Број 7. и 8.

својим ближњима, као што је случај са адвокатским позивом. У другом позиву човеку се не даје прилика да упозна и отклонн беду и невољу достојне пажње. Нема позива, најзад, у коме, себично, и ако не тражи пријатно и интелегентно занимање, у положају је тако да своје способности пласира на најбољи начин, под различнијим и интересантнијим условима. Међутим, зар нисмо већ казали мало пре да адвокатски позив, и ако је најбољи, ипак је и најгори? Зар поред свих добрих страна, у истини никакво сужањство не може се с тим позивом упоредити. Нема заморнијег позива од адвокатског, ни позива који више закупљује мозак и време које му се посвећује. Чиновник, ван своје канцеларије, може донекле да ужива своје слободно време и, ја то могу да кажем, да потпуно одбади мисли о послу кад је на одмору. Лекар, кад су посете и прегледи престали, и ако зависи од милости болесничких позива, може безбрижно да се преда одмору, светском уживању и породичном животу. Војник, ван службе, постаје граћанин и најбезбрижнији човек. Инжињер, индустријалац, чак могу да путују, да обележе стварну поделу између њиховог професионалног живота у радионици и приватног живота. Међутим приватш живот не пост,оји за адвоката од посла. Сем оно мало времена посвећеног сну, нема ни једног тренутка који би стварно био одузет од његовог професионалног позива. Њему је готово немогуће, макар и за тренутак у току дана, да свој дух ослободи сваке бриге, да би могао имати задовољство да буде сам са собом. Зашто ? Јер, ако одбацимо ову метафору, његов биро, његова радионица, његова болница, никако није, као што се обично погрешно мисли, суд или адвокатска канцеларија, већ његов сопствени мозак и његов целокупан живот. Он може лепо, без сумње, оставити своју професионалну одећу у гардероби излазећи из суда. Али овај гест. ма како симболичан био, није довољан да му поврати његов душевни мир. Зар не оцноси собом и неколико предмета по којима је радио у библиотеци. Овај терет, чију тежину више осећа његова глава но рука, непрестано му говори да није слободан. Тако је његов мозак, сав прожет овим пословима, непрестано у раду. Он још мање зна за мир и одмор. Строга дисциплина господари његовим временом. Без ње, никада не би стигао да одоли свима овим пословима. Од раног јутра, чим се пробуди, у 6 часова зими, често раније у боља годишња времена, почиње рад са непроменљивом тачношћу. У 8 часова, већ је у својој соби за рад, за столом, отварајући пошту и редом одговарајући. Док пише или диктираписма дактилографкињи, телефонско звоно га, сваког тренутка, прекид,а. И не прекидајући због тога своју преписку, узима слушалицу : „Ало ! Ало !" И ту су огорчена чекања, после оног уобичајеног „траже вас," они нагло прекинути разговори. баш кад је најважније, она узалудна дозивања и досадна обична некорисна преклињања: „Госпођице, дајте ми Јелисејска поља 11—11," све радости које врло добро познају, авај! срећни претплатници овог врашког, али преко потребног инструмента! У 9 часова, клијенти почињу да долазе. Преписка је тек завршена, треба их примати. Неки председник, заморен дугим уводом једне одбране пред судом, узвикнуо је: „браниоче, пређите на предмет!" Тај председник извесно никада није морао да прима клијенте у својој адвокатској канцеларији, за оне две године обавезног адвокатског стажа ! Често Је то тешка школа стрпљења. Према малом броју који знају јасно и кратко изложити предмет своје посете, колико је других, који се губе у бескрајним залудним појединостима, без икакве везе са њиховом ствари. Није ли међутим потребно све чути и пустити их да говоре, из бојазности да се не испусти која корисна мисао, какав аргуменат доказне вредности, који би могао прећи поред овог брбљања без интереса. Без интереса! Будимо начисто. Није баш увек тако. Све зависи у многоме од гледишта са кога се полази. Романсијер, драмски писац, филизоф, кога интересује психологија, моралист често ће, без сваке сумње, на то обратити највећу пажњу. Зар адвокатска канцеларија није заиста, јединствено посматрачко поље да се види како у истини живи и дрхти човечија душа? Већина оних, који ту долазе, мучени су силним, често тешким бригама, које им не