Branič

Страна 142

,Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

је првостепени суд решио, да приватни тужиоци поведу спор против оптужених Радојице и Милоша и тим путем докажу право својине на земљишту, где су извршена оба представљена кривична дела, а до окончања тога спора, да се застане са ислеђењем и пресуђењем ових кривица. Услед жалбе приватних тужиоца и државног тужиоца Касац. Суд поништи ово решење првог суда, својим примедбама од 5. марта 1926. г. Бр: 1909 а са разлога: јер кад је први суд нашао, да треба претходно расправити питање о својини шуме, у којој су дела горосече и покушаја убиства учињена, и да од оцене тога грађанског питања — својине земљишта, зависи ближа квалификација пом. кривичних дела, што је и умесно, онда је суд погрешио, што је и поред тога приватне тужиоце упутио на особену грађанску парницу, да тим путем докажу јаче право на спорно земљиште, већ је суд требао и сам једновремено, у кривичном процесу, ; да извиди и ово питање о својини земљишга, па по томе да оцени и ово питање, и све остале околности, које имају утицаја на доношење потребне одлуке и по делу горосече и по делу пок. убиства, па онда своју одлуку донесе. За овакву радњу суд има ослонца §§ 5 и 51 Крив. Пост. Не може се допустити да квалификација кривичиог дела, које би било кажњиво по службеној дужности, зависи од тога: хоће ли или неће која странка да води грађанску парницу, на коју је упућена, и да од расправе грађанског питања зависи кривично дело као главно, јер по § 12. Крив. Пост. кривична пресуда, донета у исто време и по грађанском питању, служи као потпун доказ и за грађанске спорове, док пресуда донета по грађанском спору, није доказ за кривичне процесе. Првостопени Суд није усвојио ове примедбе већ је дао противразлоге, у којима је између осталог навео, да је своје решење о одлагању кривичног процеса до свршетка грађанског, донео по примедбама Апелационог Суда, које су за њега обавезне, а иначе, ако би се усвојили разлози Касац. Суда, онда би се својина земљишта у кривичном ироцесу могла утврђивати и сведоцима и у случају, кад је земљиште у вредности преко 200 дин. а то би било противно § 242. Грађ. Суд. Пост. Општа Седница Кас. Суда (са 14 против 3 гласа) од 31. марта 1926. г. Бр: 2669 усвоји примедбе одељења, а одбаци противразлоге првог Суда. У последње време прилично се одомаћила

једна погрешна пракса не само при ислеђењу, већ и при суђењу кривичних дела, а која се састоји у томе: да се кривични процес одлаже док се не расправи грађански процес, који стоји у вези са кривичним, и од којег зависи хоће ли бити кривице или не, те се једна страна, обично тужилац, упућује на редован спор, а дотле се чека са расправом кривице. Та погрешна пракса појављује се кроз све стадијуме расправа кривичних дела. Има је: при првој истрази, при редовном суђењу, па чак и пред поротним суђењима, дакле има је код истражних власти, првостепених па и Апелационих Судова. Овако погрешан рад увукао се највише код кривичних дела : самовлашћа, поништаја туђих ствари и горосеча, чим се оспори својина земљишта на коме су ова дела учињена. По тужбама за ова дела, истражна власт, нарочито полицијска, зауставља ислеђење кривице и једну страну упућује надлежном суду, Да тамо докаже право својине земљишта, од кога питања зависи расправа кривице, и тражи да јој се о томе поднесе извршна пресуда, а дотле, вели, неће ништа по кривичном предмету радити. Из начелне одлуке Опште Седнице Кас. Суда од 16. децембра 1925. год. Бр: 10913 која је одштампана у овом листу у св. 2. и 3. за фебруар—март о. г. на стр. 51 може ■се видети, какве су тешкоће наступиле због таквих одлука, односно надлежности: ко ће та решења о заустављању кривичног ислеђења расматрати — да ди редован суд, или виша полицијска власт? Општа Седница Кас. Суда довољио је објаснила и јасним законским одредбама своје мишљење поткрепила: да је само првостепени суд (а не административна власт), овлашћен да такве одлуке расматра, кад се против њих употреби правно срество. Гореописани случај, расправљен у Општ. Седн. Кас. Суда под Бр. 10913 показује сличну погрешну радњу код редовних судова. Познат нам је случај из градиштанског првостепеног суда, у коме је порота расправљајући кривично дело утаје из § 113. Крив. Зак. у својим побудама навела, да између тужилачког друштва и оптуженог лица нису пречишћени рачуни, и да најпре то питање грађанске природе има да се расправи особеним спором, па тек по свршетку те парнице, могло би бити речи о кривичној одговорности оптуженог лица, за то је изрекла да то оптужено лице није криво за дело утаје, и тужиоца је суд упутио на спор за полагање рачуна. Касациони Суд у свом првом одељењу