Branič

Стрзна 144

„Б Р А Н И Ч

Број 7. и 8.

учествује и државни тужилац, него ли у грађанском — ауторитет извршних кривичних пресуда далеко је већи од ауторитета извршних пресуда грађанских спорова. Отуда и јесте у § 12. Крив. Пост. установљено: да све што се дефинитивно утврди у кривичном спору, не мора се понова доказивати и утврђивати у грађанском спору, међутим оно што се утврди у грађанској парници, може се подвргнути контроли у кривичном процесу, и ако се у кривичном процесу поднесу други неоспорно противни докази оном, што је у грађанском спору нађено, може се оборити оно што је парницом утврђено. И кад то стоји, онда је нелогично да се одлаже кривични процес због грађанског, који треба претходно расправити, кад извршна пресуда грађанског суда није увек она, која се не може нападати и обарати у кривичном делу, те се не мора узимати за вредећу како гласи, ако се поднесу други докази који противно тврде. Тек ако грађанска пресуда одговара материјалкој истини, онда се она може употребити као потпун доказ у кривичном пропесу. Нама су позната два случаја у којима се један кривични процес може одложити због другог, која је с њиме у вези, а то су они из последњег става §212. Крив. Законика и § 13. Крив. Поступка, али и то нису прави спорови из Грађан. Суд. Поступка. Ова два изузетка потврђују правило да се крив. дела не одлажу због грађанских, већ обратно. Раније била је једна слична одредба у зак. о шумама да се одлаже горосеча због својина земљишта на коме је учињена, ако се својина оспори, али је у последњем закону о шумама та одредба изостављена. Правило је дакле: да се грађански спор увек одлаже због кривице која се у њему обелодани, и од чијег исхода решење спора зависи, али се никако не одлаже кривични процес због грађанског, већ се оба уједно ислеђују. Драгић М. Солдатовић судија Касационог Суда. Кад отац, још за свога живота, да извесан део свога имања неким својим синовима који изађу из очеве куће, а са осталим својим синовима и даље остане у својој кући, да ли са овим синовима који су остали у кући а који немају свога личног имања, може отац образовати ЗАДРУГУ, и да ли се сматра да је између оних синова, који су из очеве куће изашли, и њиховог оца, извршена деоба очевог и мања, или се дат им део сматра као поклон. Д. и М. Лелићи тужили су М. и Д. Лелића и тражили да суд донесе пресуду:

да они као синови Станка, трећег сина пок. Л. Лелића имају права наслеђа на */з целокуп. имања пок. Лазара, њиховог деде. Тужени М. и Д. изјавили су: да је пок. Лазар доиста имао 4 сина, али да се он поделио са својим синовима С. и С., а остао у задрузи са туженима М. и Д. Првостепени је суд пресудио био: да се тужени М. и Д. допуно закуну да су они закључили писмени уговор о задружном животу са оцем им Л.; да су они и Л. унели у задругу цело своје имање; да имају међусобно једнака права у уживању задружног имања, и да је пок. Л. као њихов неподељени задругар умро. Па ако тужени ову заклетву положе, онда да се тужиоци Д. и М. одбију од овог тражења. Ако пак не положе ову заклетву, онда да тужиоци имају право наслеђа на један трећи део целокупне имовине пок. Л.; стим да се у тај трећи део урачунава и онај део имања које је њихов отац пок. С. добио од пок. Л. по деобном писмену између њих потврђеном од начелника среза посавског 20-1-1899 г. бр. 599. Но Апелациони Суд нашао је да ова пресуда не одговара закону са ових разлога : Досуђујући пом. пресудом туженима допуну заклетву, првостепени је суд исту у разлозима своје пресуде засновао на скроз погрешно утврђеном стању ствгри, на име: прво, да је деобним писменом у акту бр. 84586. утврђено да се отац тужилаца пок. С., а "брат тужених, поделио са својим оцем пок. Л., да је та деоба закона и да је том приликом пок. С. добио означени део имања, и друго : да су поднетим изводима из деловодног протокола из кога се види да су тужени и Л. Л. поднели суду на потврду уговор о задружном животу, тужени до велике вероватноће довели своје тврђење да је између њих и оца им пок. Л. постојала задруга. Оваква тврђења Прв. суда иогрешна су са следећих разлога: Пре свега, поднето писмено не може бити доказ о извршеној деоби по закону зато што свака деоба, па и ова у овом случају, претпоставља заједничко имање деобничара — §§ 215. у в. 492. грађ. зак., а тамо где нема заједничког имања деобничара, она се међ овима не може ни вршити. Из аката овога предмета види се да је признањем самих парничара по § 180. грађ. пост. утврђено да је имање које је овде у питању искључива својина пок. Л., оца тужених а деде тужилаца, према чему пок. Л. као отац пок. С. (оца тужиоца) са својим синовима пок. С. није ни могао по закону вршити ову деобу свога имања. Другојачије би било да је пок. С.., као син пок. Л., имао свог сопственог имања, па био у