Branič

Број 7. и 8.

„Б Р А Н И Ч

Страна 145

заједниди са својим оцем, или да су пок. Л. и пок. С. заједно наследили какво имање, у ком би случају таква смеша имања претпостављала деобу заједничког имања. А такав случај овде није, пошто је у питању имање које је искључива својина пок. Л. С тога Апелад. Суд и налази да деоба очевог имања, коју отац изврши за свога живота са својим синовима, није деоба о којој говори глава XIV. грађ. зак. јер та деоба претпоставља заједницу у имању, које овде нема. Таква деоба коју отац изврши за свога живота у суштини својој није деоба већ поклон, те за њу као за поклон важе одредбе главе XVIII грађ. зак. Према томе, то што је поднетим деобним писменом п187. и 188. гр. пос. утврђено да су пок. С. и пок. С. синови пок. Л., а браћа тужених, још за живота његова добили по један део од очевог имања, има се, у смислу предњег излагања и § 561, 562, 563 и 566. гр. зак. узети као поклон који им је отац учинио за време свога и као такав има се урачунати у део приликом деобе заоставштине пок. Л, и § 500. гр. зак. — Даље, Апелац. Суд налази да тврђење тужених да је између њих и оца им пок. Л. постојала задруга, као и то да су уговор о томе потврдили код суда, ниуколико није до велике вероватноће доведено као што је то Првост. суд погрешно у разлозима своје пресуде констатовао. Поред сродства и заједничког живота трећи битни елеменат за постојање овакве задруге, па и задруге између оца и синова јесте смеша имања — § 57. и 507. гр. зак. Међутим тужени ничим не доказују да су уопште имали свог сопственог имања па да су га смешали са очевим; напротив, признањем и једне и друге стране по § 180. гр. пост. утврђено је да је све имање које је овде V питању, искључива својина пок. Л.; према чему кад педостаје овај битни елеменат за задругу, овде не може бити ни говора о постојању задруге у правом смислу те речи, већ једино о заједничком животу, а овај сам по себи не ужива повластице и"з § 528. гр. зак. А те околности да су тужени заиста имали свог сопственог имања па да су га смешали са очевим имањем и сачинили задругу, није утврђено ни исказима испитаних сведока, на које се тужена страна позвала, следствено: само њихово казивање да су тужени до смрти пок. Л. са овим живели у задрузи без вредности је. Тако исто приложени извод из деловодног протокола да су тужени поднели суду на потврду уговор о заједничком животу може бити само доказ о постојању заједничког живота, али никако о постојењу задруге, кад и сами парничари

признају да је имање искључиво својина пок. Л. Према свему овоме, пошто тужиоци, представљајући свога оца пок. С., браћа тужених, по § 399. у в. § 396. и 397. грађ. зак. имају права наслеђа целокупне имаовине пок. им деде Л. на равне делове, и како је признањем парничара по § 180. гр. пост. утврђено да је четврти син пок. Л., пок. С., умро без потомства § 402. гр. зак. то Апелациони Суд налази да су тужиоци по § 178. гр. пост. доказали, да они, представљајући свога оца пок. С., а сина пок. Л., имају права наслеђа целокупне имовине пок. Л. на равне делове са туженима, т. ј. да тужиоци као унуци пок. Л. имају право наслеђа Ј / 3 од целокупне имовине пок. Л., а тужени М. и Д., као синови, сваки на по а /з од целокупне имовине пок. Л. Па како је даље протоколом вештачења Бр. 3490 по § 246. гр. пост. као и признањем парничара по § 180. грађ. пост. утврђено да се пред тужиоцима налази само имање у вредности 53238 дин., док је пред туженима све остало имање пок. Л. у вредности 367.752 дин., дакле да тужиоци не држе једну трећину од целокупне имовине пок. Л., и да тужени ничим нису доказали да је ово имање које се сада пред њима налази задружна имовина, то Апелац. Суд налази, да су тужиоци представљајући свога оца пок. С. потпуно доказали своје право наслеђа ^/з °Д делокупне имовине пок. Л., и да ово њихово право не сме бити окрњено услед ранијег поклона учињеног пок. С., њиховом оцу, од стране пок. Л. за његова живота већ да се тај део као покчон приликом деобе заоставштине пок. Л. има урачунати — §§ 396, 397, 399, 402, 500. гр. зак. у в. § 178. гр. пост., следствено: датужиоци имају права наслеђа на један трећи део од целокупног имања пок. Л., које се имање према протоколу вештачења у акту Бр. 3490 налази делом код тужених, а делом пред тужиоцима, и то тако да се тужиоцима у тај трећи део урачуна и онај део имања које је њихов отац пок. С. добио од пок. Л. као поклон, а који део имања се сада налази пред тужиоцима на име: кућни плац у вредности 13110 дин. и ливаде и пашњак у вредности 40128 дин. На основу свега изложеног Апелац. Суд преиначио је пресуду Прв.суда и пресудио: да тужиоци Д. и М. имају права наслеђа х /з од целокупне имовине пок. Л. и то тако : да им се у тај трећи део урачуна и онај део имања који је њихов отац пок. С. добио од пок. Л. као поклон... Но, по жалби тужених, Касациони Суд. примедбама свога П одељења од 18-^-1926. г,