Branič

Врој 7. и 8.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 147

слу — § 13, 538 и 540. гр. зак. — улазити у нарочиту оценутога да ли сутужени могли имати и свога сопственог имања или је све имање само очево, па према томе ценити да ли овде има или нема смеше имања као једног. елемента задруге, јер је то питање уговор интересованих лица о задрузи већ пречистио Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је за Општу Седницу Касационог Суда дао следеће противразлоге. Кодифицирањем приватнога права, код нас, грађ. закоником од 1844. г. који и данас има своју закону силу и важност, напуштена су стара начела српског обичајног задружног права које је имало комунистичко-фамилијарно обележје на подручју имовинског права и усвојен принцип индивидуалне својине у најстрожијем смислу (према праизвору свом — старој римској квиритарној својини). Тај принцип приватне — индивидуалне својине, поред принципа слободе личности, један је од најосновнијих принципа нашег грађ. зак. што као ноторан правни факт, није потребно доказивати појединим одредбама његовим. Према томе принципу индивидуалне својине нашега позитивног права сасвим су секундарног значаја принципи којима се је законодавац руководио при доношењу одредаба о задружном праву у грађ. закону. И ако је ту установа задруге узета из старог постојећег обичајног права, задржана, ипак је она саобразна наведеном основном принципу нашег имовинског позитивног права, — принципу индивидуалне својине. Са тога разлога по нашем садањем праву по правилу нема и не може бити задруге између оца и његових синова — §§ 57., 507. гр. зак., и сва имовина, било стара наслеђена или за живота очева и малолетства синова и под његовим руководством стечена, својина је очева ; синови за очева живота могу, према томе, бити сопственици само такве и оне имовине коју би добили или поклоном од оца или неким другим начином изван заједнице с оцем —• § 121.—123. гр. зак. — По овоме спору тужиоца Д. и М. противу тужених М. и Д. утврђено је то, да је сва имовина парничара, по свом пореклу својина пок. Л., деде тужиоца, а оца тужених, и то није спорно ни међу парничарима, као ни то да пок. Л. није имао других синова сем тужених и браће им пок. С. — оца тужиоца и пок. С. који је умро без порода, као, напослетку, што није спорно ни то да је пок. Л. још за живота дао пок. С. и С. оне делове своје имовине који се у тужби спомињу, па су они, од тада, одвојено живели од оца Л. и браће М. и Д. Тај факт одвајања извесног свога

имања од стране пок. Л. и давања истог синовима пок. С. и С. не може, према наведеном, никако имати карактер деобе у правно- техничком смислу те речи, које претпоставља сувласника као своје подмете. Такав поступак пок. Л. према битности својој може, у односу на систем правних института грађ. законика имати само карактер поклона, какав се специјалан начин поклањања управо и предвиђа у глави XIV, (у пропису § 500) гр. зак., где је реч о деоби санаследника у имовини неког умрлог лица. Није се, дакле, пок. Л. делио са сином пок. С., нити је то могао кад овај последњи није имао никаквог свог личног имања које би, пре деобе, било у заједницн са имањем очевим, већ је Л. само дао један део свог имања С., и то његово такво давање не би могло учинити деобом ни то кад би он то чинио преко избраног суда, јер ни тај начин извршења наведеног правног посла не би могао да измени његову материјално-правну природу. Исто тако као што пок. Л. није био задругар са својим синовима пок. С. и С., он то није био ни с туженима М. и Д. Са овом последњом двојицом није пок. Л. постао задругар ни после одласка синова му пок. С. и С. од њега. Ово не само стога, што, према наведеном, не може ни бити задруга између оца и његових сииова (§ 57. гр. зак.) кад синови имају своје личне имовине, већ и по томе што М. и Д. пре одвајања браће им пок. С. и С. од њих и оца им пок. Л. нису, према свом признању, имали никаквог свог личног имања, већ то нису имали ни после наведеног одвајања С. Свим извиђеним околностима, овде, износи се само то да је пок. Л. означеном приликом одвајао извесне делове своје имовине и давао С. и С. а не М. и Д. Овима није давао ништа нити их кретао од себе (они су 1899. г. кад се С. одвојио још били малолетни). Пок. Л. није дакле ни делио све своје имање на сва четири сина па се потом поново састајао са М. и Д., већ само С. и С. одвојио неке делове при њихову одвајању. И кад тужени нису били задругари оца им пок. Л. онда се не могу отети томе да деле заоставштину оца им пок. Л. са наследницима трећег им брата и сина Л. пок. С. у свој старини имања Л. по одбитку оноликог дела који одговара оном ког је пок. С. већ добио у своје време — § 500. гр. зак. Тужени би могли, можда, само да приновак у имању Л., рачунајући овај од 1899. г., као времена одвајања С., остаје тужиоцима по § 121. гр. зак., а ниуком случају и у старини истог имања. Јер кад пок. Л. није био, према наведеном, задругар тужених, не може