Branič

Страна 148

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

се на њих ни применити пропис § 528. гр. зак,, а потом кад пок. Л. није туженима ни завештао све своје имање, што је могао учинити у своје време, ако је то хтео, онда како се може сада ускратити тужиоцима да као представници свога оца пок. С. траже наследни закони део његов у заоставштини Л. Општа Седница Касационог Суда, одлуком од 24. јуна 1926. г. Бр. 5807, одбацила је ове противразлоге Апелац. Суда, а усвојила, већином гласова, напред изложене примедбе свога оделења. Међутим, ми налазимо да су противразлози Апелац. Суда правилнији и више у сагласности са одредбама које нормирају питања о задружним односима између оца и његових синова, и то како у погледу њихових правних односа у задрузи, тако и у погледу њиховог наслеђивања према задружном наследном праву. Међу многобројним одлукама наше јуриспруденције, које је изнео и критички пропратио наш уважени правни научник г. Жив. Перић, у своме одличном делу „Задружно Право", ми нисмо могли наћи овакав случај, те нам је немогућно знати какво би његово мишљење било и у овом конкретном случају. Али из свију његових разлагања у појединим приблажно сличним случајевима сматрамо, да је он, у главном, ближи гледишту напредизложених противразлога Апелационог Суда неголи солуцији коју је дала Општа Седница Хасац. Суда, усвајајући, без икакве резерве. горецитиране примедбе свога Одељења. Износећи овај конкретни случај, сматрамо за потребно и корисно да овом приликом наведемо одговор г. Ж. Перића (стр. 250) на питања : „да ли ће из наслеђа очева бити искључен, по § 528. гр. зак. онај син који оделито живи а у корист сина или синова који су са оцем у заједници ?" Тај одговор гласи: Ми знамо да јуриспруденција на исто питање одговара афирмативно, примењујући и у том случају § 528. Јуриспруденција погрешна с погледом на овај исти пропис, који је хтео, као што смо то већ објаснили, уопште изузети мушку децу од примене принципа да је сродство у задрузи јаче од сродства изван задруге. Малолетни синови који се у моменту смрти очеве у задрузи, налазе са матером изван задруге, нису, по правилу, задругари, па опет наслеђују свога оца : Зашто не би онда наследио и оделит син, онај који живи одвојен? Кад одсуство својства задругара не смета малолетном сину да буде претпостављен сродницима у задрузи, односно да се изравна са синовима у задрузи, зашто да одсуство тога својства

смета пунолетном оделитом сину ? Даље, ми смо видели разлог одредбе § 528. гр. з. о малолетним синовима, и тај разлог говори, такође, и у прилог оделитог пунолетног сина. Јер, ако би синови, очеви задругари, могли да искључе свог оделитог брата, очевог сина, по § 528, онда би тако исто било и у случају да с1е сшиз који има оделитога сина умре у задрузи не са синовима већ са даљим сродницима : и ови би искључили тог сина. Док сами синови који се, у моменту очеве смрти, затекну са њим у задружној заједници не могу да искључе из наслеђа очевога свога малолетног брата који није ни њихов ни очев задругар (ми ово последње претпостављамо), па чак ни онда ако се он, у тренутку отварања наслеђа, не налази у задружној кући, дотле би даљи сродници <1е сишз-а могли, као његови задругари, искључити његовог рођеног оделитог сина! Нелогичност коју ми нити бисмо могли разумети нити за њу има каква подлога у закону. Нелогичност та, која би постојала и без закона од 28. новембра 1859. г. о праву наслеђивања женске деце, после тога закона била би још већа. И заиста, по овом закону не може више задруга да искључи кћер онога који је у задрузи умро: кћи је преча од задруге. И кћи је преча од ове у сваком случају, било да се је у моменту смрти очеве нашла у заједничкој кући, било да је више ту није било, зато што се била удала, или уопште из задругине куће отишла (нпр. отишла у неки град у службу). И када је тако. онда како би се могла схватити солуција по којој би задруга била, у наслеђивању с!е сшиз-а, јача од оделитога сина овога, без обзира на то да ли је с1е сишз умро у задрузи са њеним другим својим синовима или са неким другим даљим сродницима? Ми знамо колико је наш наследни систем повластио синове према кћерима, међутим овде би било обрнуто: овде би кћери биле привилегисане према синовима, јер док би задруга могла да искључи из наслеђа оделитог сина, она не би могла искључити удату кћер. Сигурно је, дакле, да је горња Јуриспруденција неоснована, и да су синови, у наслеђивању очеве заоставштине, и овди увек на равној нози, онако исто као и код инокосног наслеђивања. Бг. Јанићије Јовановић секретар Касационог Суда. „Инкриминисано уверење издато од стране приватних лица представља само сведоџбе незаклетих сведока..." Поглавар среза Н., решењем својим бр. 9568 од 29. јула 1925. г., ставио је под кри-