Branič

Врој 12

„Б Р А Н И Ч"

Стр?на 603

„Тражио сам забрану на покретност дужника по пресуди на којој нема клаузуле извршности, али која је безусловна. По § 187. г. с. п. (тач. 1.), сматрају се пресуде јавним исправама, без обзира на оолност, да ли су извршне или не. § 377. г. с. п. позива се на те јавне исправе, па нема разлога, да се тражење забране не одобри — § 398. г. с. п." Београдски Апелациони Суд пак, примедбама сво.јим Бр. 8275. од 30. октобра 1931. год., поииштио је пом. решење срескога суда, са разлога : „Погрешно је суд нашао, да се поднета пресуда не може узети као пуноважна исправа за доказивање обвезности дужника у см. § 377. гр. с. п., јер иако у поднетој пресуди нема клаузуле извршности, забрана се може и по таквој пресуди одобрити, пошто је извршност пресуде услов само за тражење исплате, а не и за тражење забране." По нашем мишљењу, суштина овде истакнутог питања није у томе, да ли је пресуда, која се, при тражењу обезбеђења, подноси као доказ о обавези дужниковој, формално пуноважна одн. аутентична или не, већ све зависи од тога, да ли дотична обавеза у истини постоји или не. Међутим, обавеза, која је констатована једном неизвршном пресудом, може се сматрати да постоји тек онда, када та пресуда сгече потпуну правну снагу, односно, када се не буде више могла нападати редовним правним срествпма, што треба и видно обележити на њој самој, стављањем т.зв. к л а у з ул е извршности. Дотле пак, постојање такве обавезе је условљено једном неизвесном околношћу, а условне обавезе, по правилу не могу се обезбеђивати; јер се пре наступања дотичног услова, позитивног или негативног, не може сгварио ни говорити о тим обавезама, као о нечем коначном и несумњиво постојећем, а битна претпоставка за свако обезбеђење јесте једна несумњива обавеза одн. тражбина. Према томе, и овде важи пропис § 306. грађ. зак., који говори о залози уопште. Неки судови праве разлику у оваквим случајевима с обзиром на природу доказа, на којима је дотична неизвршна пресуда заснована, те ако је, например, по среди признање граженога или каква а)"тентична јавна или приватна исправа, онда и по пом. пресудама одобравају прибелешку или забрану, иначе не. Са истих разлога они налазе да треба одобрити тражено обезбеђење и на основу неизвршних осудних ре шења, донетих по поступку за т.зв. кратко суђење, која се решења, као што је познато, изричу на основу писмених исправа, по којима „има тужитељ јасно право, а тужени дужност," како се каже у § 449. гр. суд. пост. Осим тога, од правила ,по коме би и на основу неизвршних пресуда одн. решења требало дозволити стављање пом. сретстава обезбеђења изузимају се, по мишљењу неких судова,