Branič

АВДОКАТУРА У ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВЕНОМ ПРАВОСУЂУ 53

правним телима помаже да се донвсе правилна и правична одлука." Ова законока дефиниција адвокатуре потенцирана је још и прописом § 20 по коме адвокат има права да заступа странке пред свима судовима у земљи, другим државним и самоуправним властима и јавно-правним телима. Другим речима), ниједна од ових власти у земљи не сме да уакрати право адвокату да пред њом заступа свога власподавца као странку. ;Санкција овом праву огледа се још и у томе, што цео по|ступак једне власги због одби.јања адвоката може да буДе ништав. Ови прописи државног за1кона обавезни за сваког грађакина и власт у земљи у најширем омислу, ни у колико нису дерогирани Уставом српске православне цркве од 1931 год. који својим чл. 63 тач. 12 лаконски овлашћује Св. Арх.. Сабор срп. прав. цркве да! „проиисује црквено судоки поступак за све црквене судове". Када је ово овлашћење држава, као једна суђерена власт, дала ( Св. Арх. Сабору ни у ком случају није могла да претпостави да ће Сабор узети на себе толико власти, па да својим самоуправним законодавством измени државно законодавство. Св. Арх. Сабор као црквена законодавна власт по овлашћењу саме државе, измену државних закона ипак је учинила и држава, ко-ја је у свом суверенитету овим актом подређене власти повређена, на жалост до данас није ништа учинила да се њен државни аут)оритет и суверенитет очува и повреда отклони. § 128 грађ. пар. пост. заступање у брачним споровима пред окр- судовима учинио је факултативним. Ако странка приведе заступника адвоката суд га мора прихватити и не може га одбити. У осталом, у суду нимом живом не пада на памет, да приведеног адвоката одбије. Црквена јерархија је и овај, закбнски пропис каои многе друге намерно пренебрегла, Јер неможемо предпоставити да је то била омашка, па је у свом поступку за црквене судове од учешћа у бракоразводним парницама, изричиио одстранила адвокате и црквену „адвокатуру" поверила лаицима пј. својим бив. пензионисаним и отпуштеним службеницима, бив. црквењацима, распопима и др. лаицима, који с правом адвокатуром немају ничег заједничког, али зато умешно' врбују клијентелу разним малверзацијама. На месио професионализма уведен је лаицизам на штету како црквеног правосуђа тако и самих парничних странака. Прави адвокати сведени су на скривене пискараче тужбе и жалбе, чак и без своје сигнатуре, јер је то много „боље", како се то- у скривеној форми саопштава самим парничарима. Они не могу да учествују ни у каквој истражној радњи суда нити пак на усменој спорној главној расправи. Док грађанско!, световно правосуђе, стоји на гледишту, да без адвокатуре нема правде, дотле црквено правосуђе стоји на гледишту да са адвокатуром нема правдеДокле је грађанско правосуђе само себе подвргло сарадњи, критици и коитроли од стране адвокатуре, дотле је православно црквено правосуђе то једноставно одбило, јер не жели не само да са адвокатуром сарађује, већ ни да буде од ње критиковано и контролисано. Док се у грађан!аком правосуђу лаицизам у адвокатури прогони и крив. кажњава као надриписарство и пискарање, дотле је он у цркв. православном правосуђу дозвољен и чак „оза-