Branič

„Б Р А Н И Ч"

моњен". Осим ових разлога ми не можемо претпОставити да у стоари посиоје какви други озбиљнији разлози за за1брану адвокатуре пред црквеним православним судовима. Ако би било у питању параичење сиромашних пред овим судовима а заклупање адвсхката обавезно, онда тај разлог не може да опстане као озбиљан за овакав пропис у посггујпку. Кад је у питању сиромашан парничар у парницама где је обавезно за'отупање адвокаггима, оида по одлуци суда, заступника-адвокагга одређује Адвокатска Комора и то бесплатиО'. У окггалом државно грађанско законодавство већ је ово питање заступања пред судовима у бракоразводнмм порнмцама решило у смислу факултативности те према т/оме странка не м^ора имати адвоката-заступника пред црквеним судовима у брачним споровима ако га сама не жели. Као разлог за забрану адвокатуре пред прав. црквеним судовима једино м^оже да опстане уверење, ,да ови судови желе судити без икакве контроле и критике од стране адвоката, чиме је угрожено правилно правосуђе а тиме и саме парничне странке. Црквено брачно законодавство, материјално' и формално, није ни тако штуро ни тако просто- Оно је врло! обимно, комплик)ован1о и ззметно. Њега могу добро' да проуче само^ лица од заната, али не и лаици, који имају „добре везе". Да је то законодавство тако једноставно, уско) и просто*, ни у ком случају не би закон тражио од његовог судијског кадра квалификације много веће од лаичког знања. Закон од црквеног судије тражи квалификације равне квалификацијама једног адвоката, а у најмању руку квалификације, које бар донекле достижу до ових адвокатских, ако се са њима не могу да изједначе. Када се ове квалификациде траже од судије онда н!и у ком случају оне не могу бити мање за заступника странке пред тим судом. За парничну спранку неко м^ора да зна ово законодавство. Тај „неко" по државним законима може и мора да буде само адвокат а не лаик аванзован за „црквено судског адвоката". До душе мора се признати да црквено правосуђе и поред тога што је за заступнике-пуномоћнике признало само лаике, — ни њима није дало право да пред судом, на јавној расправи, дају своју реч сем изузетно кад је странка спречена и то суд уважи. Присуство странака на јавној расправи по правилу је ■у см. § 212 обавезно. Ако би странка имала заспупника лаика по овлашћењу, а лично дође на расправу онда он не може за њу давати своју реч, по § 226. Да је правосуђу од памтивека било довољно, да странке саме себе пред судовима заступају својим добрим стручним знањем поред свог свакодневног другог занимања, адвокатура се у принципу никада не би развила. Она би у том случају била поггпуно непотребка. Међутим то није био случај чак ни у оном добу када су постојале сам1о „12 таблица", али је по нажалост данас у модерном црквеном православном правосуђу, где постоје закоеи од по више стотина параграфа. Какво стручно знање може да очекује суд од .једног лаика пуномоћника, коме се за основне квалификације по § 60 у вези § 63 цркв. судс. паступка тражи: да ]е стар 30 година; да уме да гоиори у опште и да је писмен бар толико да се може потписати; да може по грађанском праву бити старалац; да има црквено би-