Branič
526
„Б Р А Н И Ч"
протезати овај пропис на све судије, дакле п на оне који имају вежбу код адвоката и адвокатски испит, како чини одбор коморе, погрешно је, јер за такво решење нема ослонца у поменутом пропису. Осим тога, оваквом схватању Одбора коморе противи се и сама природа прописа § 3 од. I Зак. о адв. Овај пропис преставља један изузетак од општег правила садржаног у § 2 и као такав он се мора тумачити у најужем смислу, па му се зато не сме давати никакав шири значај од онога који имају речи којима је он исказан. Према томе кад је по пропису § 124 од. II последњи став Зак. о адв. изрично предвиђено: да по молби могу постати адвокати сва лица која су стекла право на адвокатуру по досадањим законима или су били адвокати у Југославији ако имају услове из § 2 слова а, и б, и ако томе не стоје на сметњи наређења § 4 овог закона онда је Одбор адв. коморе био дужан да оцени наводе и доказе на које се жалилац познва а наиме: да је стекао право на адвокатуру још 1928 год. па да с обзиром на оцену и ових доказа своју одлуку донесе*. Адвокатска комора у Београду решењем од 10 јула 1935 год. Бр. 1231 понова је одбила молиоца Р. од тражења пресељења канцеларије из Шапца у Владимирце са разлога: „Усвајајући примедбе Касационог суда као обавезне Адв. комора упустила се је понова у оцену захтева молиоца за промену седишта своје канцеларије из Шапца у Владимирце као и наводе и доказе на које се у својој молби бр. 605 и жалби Касационом суду бр. 758 позвао, па је нашао: 1) По § 1 Зак. о адв. адвокатура се стиче уписом у именик адвоката, а по § 2 у тај именик може бити уписан само онај који поред осталих услова докаже, да је по свршеном правном факултету и положеним испитима провео у вежби најмање 5 год. (§ 5) и да је положио адвокатски илп судијски испит. Од ова два захтева закон о адвокатима у § 3 чини изузетак у свом првом ставу допуштајуНи стицање адвокатуре судијама среских, окружних и трговачких судова, државнимтужиоцима и њиховим заменицима, секретарима виших судова са положеним суд. испитом, ако су на тим положајима провели најмање 5 година, али са ограничењем да ова лица неће моћи вршити адвокатуру у оном месту у којем су били на једном од сада поменутих положаја док не прође 5 година од када су престали да служе у том месту — друга реченица ст. 1 § 3. Молилац Р. решењем ове коморе од 15 марта 1935 год. бр. 514 уписан је у именик адвоката ове коморе са седиштем канцеларије у Шапцу, пошто је поднетим доказима уз молбу доказао да је поред услова из § 2 испунио и услове из § 3 први став прва реченица, да је са положеним суаијским испитом провео на положају судијском најмање 5 година, и ако није имао прописану вежбу и адв. испит који су услови за упис у именик адвоката по слову г и д § 2. 2) По § 34 зак. о адв. адвокату је допуштено да променн ссдиште своје канцеларије али под ограничењем да адвокатуру не може вршити у оном месту у којем је био на једном од положаја поменутих у ставу 1 § 3 зак. о адв. док не прође 5 год. од када је нрестао да служи у том месту. Према овоме вршење адвокатуре везано је за место у коме се налази стално седиште адвокатске канцеларије, и ако је адвокат овлашћен § 20 зак. о адв. да заступа пред свима судовима, властима и јавноправним телима у земљи, изузимајући иста места у којима је адвокат био на положајима поменутим у § 3 1 став, док не прође 5 год. од кадз је престао да сл\жи у томе месту. Ценећи наводе и доказе молиоца Р. Адвокатска комора налази да он нема права да премести седиште своје канцеларије из Шапца у Владимирце, пошто није испунио услове из друге реченице 1 став § 3, јер се његовим признањем у молби бр. 605 за премештај седишта своје канцеларнје у Владимирце доказује да је био судија у Владимирцима до 11 јануара 1934 год., те од тога времена није протекло 5 година колико је према алегираној зак. одредби потребно па да може седиште своје канцеларије преместити у Владимирце ради вршења адвокатуре. Према овоме ни Адв. комора не може му одобрити ово премештање седишта његове канцеларије у Владимирце пошто му закон забр.чњује вршење адвокатуре у том месту све до 11 јануара 1935 год. чиме му се не оспорава право на вршење адвокатуре на осталој државној територији а са седиштем канцеларије у свима местима на територији ове коморе изузимајући Владимирце. 3) Адвокатска комора ценила је у смислу примедаба Касаиионог суда и наводе молиоца Р. у његовој молби Бр. 605 и његовој жалби Бр. 758 да за њега не важи рок од 5 година из § 3 ст. 1 Зак. о адв. сходно § 124 истог закона и да је он стекао право на адвокатуру још 1928 год. јер је после прописаног стажа