Branič

СУДСКА ПРАКСА

527

од преко 3 и по године иоложио суд. испит и постао судија јула месеца 1928 године, позивајући се на чл. 11 Зак. о судијама од 4 марта 1911 год. по коме је суд. испит уједно испит за јавне правозаступнике па је нашао да су ти наводи неумесни. § 124 ст. II послед. реченица на који се молилац позива и који гласи: „лица која су стекла право на адвокатуру по досадашњим законима или су била адвокати у Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца могу по њиховој молби постати ад* вокати ако имају услове из § 2 а) и ако томе не стоји на сметњи наређење из § 4 овог закона" — не може се применити на конкретан случај јер овде није у питању право молиочево на адвокатуру, које му Адв. комора не спори већ је у питању право молиоца на премештај његове канцеларије у Владимирце које празо није регулисано овим § 124 већ § 3 ст. 1 реч. 2 Зак. о адвокатима. Али баш кад би се алегираним пропнсом из § 124 нормирало питање о избору и промени седишта адвокатске канцеларије и вршења адвокатуре, ипак молилац не би имао право на пресељење своје канцеларије у Владимирце јер он није доказао да је стекао право на адвокатуру по досадањим законима или да је био адвокат у Кр. Југославији. По § 3 бак. о правозаступницима за Кр. Србију од 15 јуна 1865 год. који је према § 129 Зак. о адв. од 17 марта 1929 год. престао важити 19 марта 1929 год. када је овај закон обнародован и кога је дана добио обавезну снагу, право на правозаступништво није могао добити онај, који није најмање 3 год. практиковао у суду или код јавног правозаступника и којн није положио нравозаступнички испит. Уверенем Окружног суда у Шапцу од 1 априла 1935 год. Р. 314/35 које је молилац приложио уз жалбу бр. 758 доказано је, да је молиоца Р. као дипломираног правника из Шачца пријавио суду за адв. приправника из Шапца Ј1. Т. на дан 20-1-1927 год. те да од тога дана па до 19 марта 1929 год. као дана ступања на снагу садашњег закона о адв. и као дана престанка важности закона о правозаступницима за Кр. Србију, није протекло 3 год, за стицање права на правозаступништво по § 3 срп. зак. о правозаступницима, нити је по истеку тога рока за вежбу молилац Р. у см. § 8 поменутог закона положио аив. односно суд. испит, јер је уверењем Среског суда у Лесковцу од 4 марта 1935 год. Бр. 3031, које је молилац приложио уз молбу бр. 514 за упнс у именик адвоката доказано, да је он суд. испит положио пре 20 јула 1928 год. кога је дана постављен за судију, те по тадашњем закону о правозаступницима ни тим положеним суд. испитом није стекао право на адвокатуру у толико пре, што се истим решењем доказује да је молилац Р. прекинуо приправничку праксу код адвоката Т.о чему нема доказа да га је у см. § 3 Зак. о правозаст. одјавио код Шабачког суда, и да је решен>ем Мин. правде бр. 9507 на дан 28 фебруара 1927 год. постављен за правног вежбеника са праксом код Окружног суда у Сплиту а не код адвоката. Позивање молиоца Р. на чл. 11 Зак. о судијама од 4 марта 1911 без важности је за његов случај јер он не говори о стицању права на адвокатуру од ■сгране судија, већ он предвиђа да је суд. испит раван испиту за јавне правозаступнике те да онај који испуњава остале услове из § 3 Зак. о правозаст. не мора полагати правозаступнички испит ако је положио суд. испит. Према овоме Адв. комора пропис § 3 ст. 1 зак. о адв. правилно је применила у овом случају на Р. јер он није ни тврдио да је он имао вежбу код адв. и лдвокатски испит, нити је она у свом поништеном решењу бр. 605 сматрала да је Р. уписан у именик адвоката на основу претходне вежбе код адв. већ га је она уписала у именик адвоката, пошто је он доказао како је и у молби бр. 514 за упис у именик адвоката, тврдио и доказао да је на то стекао право, пошто је по положеном суд. испиту провео као судија нижег суда пуних 5 година а то право на адвокатуру са горњим ограничењем његовог решења у Владимирцима Комора му не спори. Тако исто и позивање молиочево у жалби бр. 758 на § 125 зак. о адв. неумесно је, јер он до 1 августа 1927 год. није имао вежбе за адв. односно суд. испит више од 7 месеци јер се из уверења Шабачког суда приложеног уз жалбу бр. 758 види да је молилац Р. као дипломирани правник ступио на адв. праксу тек 20 јануара 1927 год. дакле није имао вежбу од 3 год. према закону о правозаступницима да би се на њега према § 125 зак. о адв. могли применити прописи за вежбу и полагање испита нз зак. о правозаступницима као повољнији од прописа садашњег закона. По жалби жалиоца Р. Касациони суд у Београду решењем својим од 18 септембра 1935 год. Р. бр. 750 поништио ]е горње решење Коморе са разлога: „Погрешно је Одбор те Коморе, и ако је усвојио обавезне примедбе овога