Branič

528

„Б Р А Н И Ч"

суда, нашао да молилац нема право на пресељење своје канцеларије у Владимирце зато што по § 3 од. I зак. о адв. не може вршити адвокатуру у тиме месту јер није протекло пет година од када је престао да служи у њему као судија. Из примедаба овога суда од 20 јуна 1935 год. јасно излази да се забрана вршења адвокатуре за извесно време, коју забрану предвиђа § 3 од. I зак. о адв. не односи на она лица која траже упис у именик адвоката на основу општих услова предвиђених у § 2 Зак. о адв. или која су стекла право на вршење адвокатуре на основу закона који су важили пре ступања на снагу Зак. о адв. од 17-111-1929 год. Па кад се ова забрана не односи на упис у именик таквих лица, онда је погрешно Одбор Коморе узео да таква забрана има дејство кад је у питању пресељење адвокатске канцеларије по § 34 Зак. о адв. Ово одвајање које чини Одбор Коморе у свом ожалбеном решењу нема никаквог ослонца у закону. Напротив Одбор Коморе био је упућен примедбама овога суда да цени само то да ли је молилац стекао право на вршење адвокатуре по законима који су важили пре ступања на снагу Зак. о адвокатима од 17 марта 1929 год. па да би могао добити право на упис у именик адвоката. Зато је потребно да Одбор Коморе узме поново у оцену ово питање при чему ће узети у обзир и нов поднети доказ у жалби бр. 1931". Новчане казне изречене за дело из § 120 Зак. о адвокашима изричу се у корист фонда предвиђеног у § 42 кр. зак. (Пресуда Касационог суда у Београду од 25 јуна 1935 год. Кре. 748). Пресудом среског суда у Лебану осуђен је Г. Л., због дела из §-а 120 Зак. о адвокатима, са 300 дин. новчане казне у корист фонда из § 42 кз. или да буде пет дана у затвору по § 44 кз. Против ове пресуде изјавио је призив државни тужилац и Окружни суд у Лесковцу решавајући по овом призиву донео је пресуду којом је уважио призив државнога тужиоца и поништио пресуду Среског суда са разлога, што је овде у питању примена прописа из Закона о адвокатима, дакле, нз специјалног закона те нема места примени прописа §§ 42 и 44 кз. Овакво сво;е уверење суд је засновао на пропису § 13 кз. Одељење Врховног државног тужиоштва у Београду поднело је против ове пресуде Окружном суду у Лесковцу захтев за заштиту закона, налазећи да је повређен материјални закон у пропису §§ 42 и 44 кз. и формални закон у пропису § 7 Зак. о с. к. п. са разлога: Тумачење прописа § 13 кз. од стране Окружног суда у Лесковцу по коме се прописи општег дела кривичног законика, не могу примењивати на случајеве који се пресуђују по закону о адвокатима неосновано је. Пропис § 13 кз. наређује да се пропис кривичног законика неће примењивати према лицима која се за учињено дело имају казнити по нарочитим законима. Овим прописом се није хтело рећи да се кривични законик уопште неће примењивати према лицима за која важи нарочити закон. Он се неће применкти само утолико уколико је прописима посебних кривичних законика његова примена искључена. Да би примена кривичног законика у посебном кривичном законодавству била потпуно искључена, потребно је да сваки посебни крив. законик има свој посебни општи део. Како то није случај ни код најпотпунијих посебних кривичних законика то се у недостатку прописа који би регулисали општи део посебних закона имају ла примењују прописи општег дела Крив. законика. То значи да се прописи општег дела крив. законика неће примењивати у споровима који се воде због повреда прописа из споредних законика, у колико први нису дерогирани овим другим. Данас не постоји ни један посебни крив. законик са потпуним општим делом због тога што није ни потребно. Исти је случај и са најпотпунијим специјалним Крив. закоником, са Војним Крив. закоником. У § 3 Вој. кз. изричито се дозвољава примена општег дела Крив. законика и за војна крив. дела, у колико се у њему друкчије не наређује. Када је код њега допуштена примена општег дела крив. законика онда она мора бити допуштена и у крив. споровима по Закону о адвокатима. Ово утолико пре што закон о адвокатима не садржи ни један пропис којим би се дерогирали прописи општег дела Крив. законика. Према томе налазим да је Срески суд у Лебану правилно поступио кад је на основу § 44 кз. новчану казну од 300 дин. претворио у казну лишења слободе^